Cvijićeva knjiga

98 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

те тежње за учешћем у управи општина вођене су често дуготрајне борбе између лука и властеле, као на Хвару, у Улцињу, Шибенику и т. д.

У селима и варошима Приморја живот је постајао узрујан и несигуран од почетка турских упада. Изнад Приморја на планинама Козјаку, Мосору, Биокову постављане су страже да јаве ако би се Турци приближавали. Ради тога образоване су сељачке чете чији су се, с почетка добровољни доцније од Млечића плаћени војници, звали пандури а старешине мањих пандурских група — арамбаше. Острвљани су били једино морнари на млетачким галијама. У градовима и у целом Приморју све се више ширио талијански језик, језик управе, језик цивилизације и млетачких досељеника. Сваки далматински град био је једно културно средиште где су се неговале науке и уметност, нарочито архитектура, вајарство, сликарство и песништво. На далматинском копну су били такви центри: Шибеник, Задар и Трогир, чије су цркве и друге грађевине тога времена од знатне уметничке вредности.

Под утицајем талијанске цивилизације, нарочито у периоди Ренесанса, многи Словени по градовима преиначавали су своја имена на. италијански; отуда се често без проучавања не може знати да ли су људи са талијанским именима у Далмацији словенизирани Италијани или Словени који су тада италијанизирали своја имена.

Док су приморје и острва били задобијени за млетачку цивилизацију, друкчије је стајало са Загором у чијим су се појединим крајевима Турци на дуже време утврђивали а свуда често упадали.

То је област ускока и хајдука. У њој често није било села већ растурених кућа, од сухозидина, сламом покривених. Фрањевачки жупници причају у својим извештајима да су носили трубе и њима објављивали народу свој долазак; они, којима треба свештеник, тражили би га по гласу трубе и дово. дили својим кућама; тада би се договарали где да држе мису, и држали је, слично босанским богоми-