Cvijićeva knjiga

ДАЛМАЦИЈА 97

Све је у маломе, нема пуног живота, и таква географска средина натерује људе на исељавање, као што је познато највише у Америку. Ти кад пробаве 20—30 година у Северној или Јужној Америци, враћају се као сасвим друкчија врста људи. Предузимљиви су, великог замаха, не остају везани малим локалним приликама. Направили су виле и велике камене куће са свима удобностима, које су контраст малим каменим, често запуштеним кућама осталог становништва.

Овде су од римскога времена остале градске муницићније, и њихове су аутономије респектовали српски владаоци на Југу а хрватски и угарски на Северу Далмације. За време млетачке владавине махом су измењене по млетачком угледу; због римских основа и географског положаја у градовима је лако превладала млетачка и уопште талијанска цивилизација. Мако су Приморје и Загора били све више изједначивани у етнографском погледу услед познатих етнобиолошких процеса, у културном погледу остали су једно другом страни; Приморје је било област високе западне цивилизације а Загора је остала предео патријархалне културе; првој зони су припадала и готово сва далматинска острва. Али у административном погледу обе области су чиниле једну целину, млетачку Далмацију.

На челу провинције стајао је млетачки провидур који је имао скоро неограничену власт и мењао се сваке три године. У Приморју градске општине а где-где и области имале су свој спашуш по коме су се управљале, и познати су, почевши од ХШ века, и писани статути Сплита, Трогира, Задра. Постојали су такви статути и за неке жупе изван Далмације, као за Винодол, Нису били једнаки. Све су се више дотеривали по угледу на Млетке. У неким општинама само су се племићи састајали на велика већа, бирали приоре, судије и остале чиновнике, и све општинске послове сами решавали; у другим су и грађани имали своје скупштине и преко својих изабраника узимали удела у општинској управи. Због