Cvijićeva knjiga

4 ЈОВАН ЦВИЈИЋ

љиве. Што су планине и оваке долине мање насељене, боље су границе.

Које се од наших граница могу сматрати као природнег Таква је у главноме наша нова граница према Бугарској, која иде планинским ненасељеним венцима и развођима. Истина, пусте планинске границе од Босиљграда до Струмице имају ту незгоду што је дуж њих најтеже контролисати прелаз комитаџија. Иако пролази преко ниских плоча, ипак се као природна граница може сматрати и међа на истоку од Тимока.

На северу Крањске, према Корушкој, има неколико сукцесивних природних граница: гребен Караванки, који је сада у ствари граница наше државе, затим Драва, и на послетку Врбско Језеро и гребен Сатнице. Гребен Караванки, са тачкама преко 2000 метара, представља огроман зид преко кога се из Корушке у Крањску и обратно може прећи само кроз два превоја, Љубел и Језерско; преко њих воде врло стрми путева. Осим тога је овај гребен пробијен и железничким тунелом код Јесеница којим иде саобраћај с југа на севери обрнуто. Вероватније је да ће граница бити померена на север до Драве, која је овде бујна река, добра природна граница. Даље на истоку северна граница наше Штајерске такође је природна граница, али су планински венци високи и често испресецани. На реци је граница или шалвег, најдубљи део речног корита, или једна обала. Реке су увек признаване као врло добре природне границе. Јасна граница коју сваки види.

Ми имамо на више места речне границе. Нај-

боља је од њих дунавска клисура, Ђердап, између ·

Србије и Румуније — особито за ратна стања. Прелаз је отежан огромном воденом масом велике брзине, која се осим тога одликује многим чеврнтијама или вртлозима; и српске и румунске су стране врло стрме и преко њих воде у унутрашњост земаља путеви великог нагиба,