Dabro-bosanski Istočnik

Ер. 5.

Д.-Е. ИСТОЧНИК

Стр. 11.

били ишао нли не, п на један пут отргох се од свог премишлЈања н рекох свом пријану: „Па добро, ја сјутра идем." — „Заиста!'' „Сигурно, ако Бог да!" Сву драгу ноћ мислио сам се о свом путо вању. Човјек кад намисли куда ићи рад би одмах нутовати. То је и мене мучило, те цпјелу боговетну ноћ нијесам спавао. Истом пред зору сан ме преварн. Чинп ми се нијесам ни заспао а неко ме гурну. „Оћеш путовати? — проговори ми жена, која више мене стајаше. Ја брзке бол.е скочих п потражих воде да се умијем. Иочех се опремати. — И мој синовац С. свештеник зажели са мном ићи. — Е па добро баш је бол»е у друштву рекох. Опремисмо себе н коље, метнусмо у бисаге што нам треба, па отиснусмо бихаћко - петровачком цестом. Из 1утра бијаше нам пријатно цутовати, јер још наравно сунашце не бијаше упекло, алп кад се век удани, коњи се ознојише и угријаше, па ни само макац. И ако бијаше природа украсила положај кроз који ми пролазисмо, опет нам је било неугодно путовање, јер врућа прашина, која се испред нас од кола по путу дизала, засипаше нам очи и уста, да смо тешком муком гамизалп корак по корак у напријед. Дођосмо у Беговац, гдје је штација поште и стан ц. кр. жандармерије. Ту одјахасмо коње, да се мало одморимо од мучног путовања. Заповједник жандармерије почасти нас са црном каФом и лијепијем овчијим млијеком. Баш му ејвала! јер нас чим бољим није могао ни почастити. — Сунце се већ почело спуштати врховима високе Пл,ешавпце а дан отпустио од жестоке свето-илинске прппеке, те ми опростивши се у Беговцу пођосмо даље. Изиђосмо на равно Дугопоље, преко кога пуна три сата ода мора човјек као преко неке мале Сахаре пустиње путовати. Уноћало се већ а ми приспјесмо у село Врточе на конак попу Давиду. Нађосмо га пред кућом а он гимнастичи пресијецајући дрва. — „Е баш ми је мило што сте дошли" — отпоче он — »Ј е Р вас одавно видио нијесам, особито оца Стевана још од кад се рукоположио. Овдје сам се гањао с попадијом, да једно јање закољемо јер и онако немамо их него шестеро, но она не даде — велећи. „Бол>е је кад ко дође, па ето сад прилике да му врачамо у плеће, ко ће прије умрпјети ја или поша." У том изиђе попадија из куће смјешећи се, те нас пољуби у руку и понуди у кућу да сједемо. —• „Има ли каква селамета?" -—■ отпоче отац Давид сједајућн крај нас, јер овако обнчно започиње кад оће да пита за што новога (на пр. оће ли се свештеничко стање побољшати итд.) Ј ) *) Оће, јер се о тоше ради. Ур.)

— „Нијесмо ми чоче пошли, да казујемо теби селамет, него да те видимо" — одвратих ја шалећп се. „Е па добро, а вн ме се нагледајте, па да гледамо вечеру" •—• настави он емјешећи се. За тили час вечера би готова и ми онако гладнп вечерасмо како се ни надали нијесмо. Па како смо били уморни замо.шсмо оца Давида, да нам покаже, гдје ћемо спавати. Но како је у соби запара особито љети, одредисмо, да нам се простре под ведрим небом. Дивна је ноћ била, јер звјездано небо осуло се бјеше са звјездама а сјајнп мјесец, који се таман испунио био, свијетлио нам је и показивао које је доба ноћи у том незнаном предјелу. Нијесмо дуго разговарали, јер нас узе блажени сан у своја наручја. — Ни опазилп нијесмо, кад нас је жарано сунашце иза огранка планине Рпсовца обасјало. Отац Давид који је од нас раније устао пробуди нас на каФу, која је готова чекала. Устадосмо, те се умисмо кишницом водом, јер у Врточу — рече нам о. Давид — нема ниђе извора ни текуће воде. Помолисмо се Богу, па попивши црну кафу појахасмо виловите (рећемо) коње. Отац Давид не могаше с нама поћн, јер управо пред полазак дође неки човјек из парохије по њега, да иде и крсти једно болесно дијете, али ипак нађе нам вођа, који ће нам пут до села Вођенице показивати. Отиснусмо преко врточких поља, па пријеђосмо преко главне петровачке цесте и приватисмо се шумарака што растављају Бјелајско поље од села, што се испод планине Рисовца пружају. Тај дивни и романтични предјео, који оживљава уморног путника својим лијепим и пространим равницама, својим обилним шумама и богатим пашњацима и ливадама, изгледа најл^енши од свију предјела цијеле босанске крајине. Са лијеве стране од нас јашући, виде се испод планине села: Брестовац, Ластве, Раковица, Крњеуша, Торбучки дол, Рпсовац, Врановина, Запоље и још многа друга а са десне стране види се опет стародревни и знаменити у повјесницп босанској Бјелај и поље бјелајско. Пуна трп сата ода прошла су, док стигосмо у Вођеницу. Чпм ступисмо у село нађосмо на једном мјесту чопор новпјех кућа, за које нам рече вођ, да су насељеници из Л.ике. „Овђе су прије посљедње буне" — настави вођ казивати — „били чардакови најсилнијих бегова босанских Куленовића, па је то све у вријеме устанка изгорјело а бегови побјегоше у Петровац и Кулен-Вакуф. Ја знам — даље ће он — драги моји духовници, када се овђе судило и вјешало, кад овда нико жив од Срба неби смио на коњу пројахати, јер би онога часа издануо на вјешалима, па ево видите сад, шта учини наш милостиви цар, те моремо сербез путовати." — Истом што је он у ријечи био, а покрај пута са десне стране уг кућу једнога изселЈвника указаше се