Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 76.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 5.

б р ° Ј 774 Окружница. На свс сржко-тгравосл. свештенсшво Дабро-босанеке епархије иреко ирошоирезв и тергкпх уреда. Конснсторији је дошло до знања, да свештенство тачно не врши црквене обреде при разним приликама и хрпшћанским потребама, а понајвише при погребу, то јест, да се многи Хришћани сарањују без свештеника и прописанога обреда. У томе свештеници окривљују народ, а народ свештенике. И ако Хришћани у том случају не позивају свештеника на погреб, то се не може опет толико унисати народу у кривицу, јер из тога произлази, да свештеници не поучавају народ о важности светих тајана и других обреда. А из овога се мора закључити, да многи Хришћанин оде и у гроб без пошљедне хришћанске утјехе и причешћа; а то је тежак гријех на души духовнога настира. Данаште прилике, у којим живимо, иного су удесније, да свештенослужите .Б и пастир може у свако доба своје стадо поучити, што нобожан ц добар Хришћанпн треба да чнни и зна. А у то спада и обавијестити га, да је грехота по досадањем обичају сарањивати мртваца без

свештеника, па му тек послије неколико дана над гробом чинити опијело. За то се овим наређује, да народу разгласите нека своје нокојнике бар прије 24 сахата не укопавају, док свештеннк дође, јер за то ври]еме може Хришћанин свога свештеника потражити, а и свештенпк своју дужност свршитн, или ако не могне има времена замолити ближњега свештеника да мртваца сарани. — Ову наредбу биће свештенству тим лакше извршивати, јер ће му политичке власти по упутству високе земаљске владе у свему ићи на руку. Протоирезвитерима ц надзирател,има наређује се, нека подручном свештенству саопште ову окружницу Из сједнице конзисторијалне Сарајево, 15. јула 1886. АЕ и мптрополит Дабро-босаноки: Ђорђе Николајевик

■

Из Бихаћа у Во^еницу. (ОткриЋе једне црквине).

Лзетос, једнога празничнога дана изиђох у село радп неких својих нослова. На једном скупу угледах неколико л>уди гдје сједе и нешто се живо разговараху. Ти људи чим ме угледаше, да им се приближујем, као да у љима овлада нека необична радост, јер сви скочише и повикаше: „Ево га, сад ћемо знати све!" Чудио сам се томе, јер их разумио нијесам. „Оди духовниче сјанш, па ћеш нам право казати — јер ти знаш најбол.е" — рече један старац, који се мени примаче. „Шта питате?" запитах их ја не сјахујући с коња. „Та ону пркву, знате већ — што је тамо горе неђе из земл.е изашла — та знате већ". „Бог с вама л,уди! — рекох им ја зачуђено ■— л какву цркву шта ви питате!" „1Пта! зар ти нијеси чуо о том ииштаV'' подвикну један из гомиле л>уди. „Нијесам тврда ти је вјера, то ми је најпрви глас — ама шта пма, шта сте чули?" запитах их, држећи то за просту народну бајку, која се обично у више прилика деси, ако се гдјегод какав шаљивчина нађе, па провуче што год свијету кроз уши". „0 међер ти не знаш, да је тамо горе у Бјелајском пол.у изишла црква из земл.е и у њо) све црквене ствариијош много што-шта" рече старац озбил.но.

„То мора, да ће бити пред какав девер, (промјена) јер тако се што још нпје догодило" рече други из гомиле л.уди. „Ман'те се л.удн беспослице, то вас је неко нреварио • — оклен црква да сама из земл.е изиђе" — рекох им ја и проћерах коња, јер сам био за путом. Прођоше од тога неколика дана, и ја се састадох са својим пријател.ем П. М. Баш смо ишли у једно село гледатп неку врућу воду (илиџе) за коју смо чули. — Кад ал' у путу запнта ме мој пријан: „Кад ћемо ићи гледати ону цркву, што је у парохији Вођеници ископана?" „Какву цркву чоче?" рекох му чинећи се, да о том ништа ни чуо нијесам. „Зар ти нијеси чуо?" запита ме он зачуђено. „Нешто сам чуо — но деде да видим шта си ти?" „У Вођеницп су заиста откопали неку црквину и нашли како чујем доста црквених ствари, па би добро било да отидемо видити". „И ја сам о том нешто чуо, но нијесам вјеровао, а међер има нешто" — рекох му. „Јест за сигурно, него ако имаш кад отиди, ја да немам овијех дана некаква важног посла, бих сјутра с тобом пшао." Неколико смо ишли и ја сам се мислио