Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 84.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 6.

које су навршиле већ 15. годину. Ако имаде много псповједника, треба исповијед продуасити други и трећп дан, па и читаву седмицу. У случају, да когод опет сагријешп до прпчешћа, мозке се на ново исповједити. (Кљ. о дужн. гл. 100.). е) При исиитивању исповједнпка треба бити пристојан и озбиљан, пазити на узраст, спол, васпитање и сталеж исповједника; не треба се упуштати у потанко ређање тјелесних гријехова, јер би се тијем могло повриједити морално чувство исповједника, и могао би сазнати за такав гријех, кога прије нпје познавао (књ. о дужн. гл. 101.). ж) Не треба правити раз.шке међу богаташом и сиромахом и првоме ласкати, а с другим се опоро понашати; греба у овој дужности свима једнак бити, а од никога не треба награду за то тражити, јер би се такав свештеник уподобио Симону волхву, који хтједе, да купи благодат св. Духа за новац од апостола ГГетра (дј. ап. 8. 9—24; "VI. вае. саб. пр. 23.). з) Исповједнику треба протумачити 10 заповиједи божјих, и питати га пошл.е тога, да ли испуњава заповиједи божје, ако не, казати му, да ће лишен бити благослова божјега, и да ће га постпћи гњев божји, разне биједе на овоме, и страшне муке, на ономе свијету. и) Треба узети у обзпр каквоћу гријеха, и како је расположен онај, који се каје (VI. вас. саб. пр. 102.). По каквоћи дијеле се гријеси на проштене, који не лишавају благодати св. Духа (1. Јов. 1. 9.; Римљ. 7. 14—15; 8. 1.) и смртне (Римљ. 8. 13.; 1. Кор. 6. 9. 10.; Гал. 5. 19—21.), које св. Јован Златоусти сравњује са смрдлзивијем трупом. 2. К тајии покајања може пристуиити сваки правослаини Хришћашш, који тврдо вје рује, да ће му се гријеси опростити, ако се истинито раскаје, и да ће се у тајни покајања опет приближити оној невиноети, с којем је изишао из воде прп светоме крштењу (прав. иепов. дио I. одг. 113. 114; књ. о дужн. гл. 95.; извј учителное служ. бечко изд. лист. 258.). Јер је Господ казао: Ко дође к мени не ћу га истјерати на поље (Јов. 6. 37 ). С тога и 52. апостолско правило пријети свргнућем ономе, који одбије кајућега се грјешника, јер тијем жалости Христа, који каже: Радост бива на небу за једнога грјешника, који се каје. На основу овога, сабор лаодпкијски правилом 2. ријешпо је, да они, који се кају и који су истрајни у молитви, могу бити примл>ени у опТзење (ср. I. вас. саб. пр. 12.; карт. 43. 45.; Вас. вел. 84.; Григ. Нис. пр. 45.) Свакоме је човјеку нужно, да очисти своју савјест. То изискује већ практичка потреба, која се јавл.а у његовоме моралноме и породичноме животу, као члану црквенога и гр^-

ђанскога живота. С тога је света мати црква и одредила, да се чеда њезина исповиједају, почињући са 7. годином живота (требник пр. 116.). У овој светој дужноети треба, да претходе они чланови црквенога друштва, који згоднији и часнији положај у друштбу у опће заузимају. Јер није то доста бројати се чланом друштва, и без икаквих сопствених заслуга, користити се добром његовијеи, него част и поштење иште, да се дужност врши, која се човјеку додијели као члану, било ма којега друштва, а камо ли друштва црквенога, које имаде свој особени — божанствени карактер и према томе најузвишенији задатак. — Сваке хвале вриједан је онај свештеник, који води еписак свијех исповједника и причесника, јер ту лежи највећа могућност, да он може познати морално стање свога духовнога стада. Ако кога окорјелца нађе, који се гуши у грубоме материјализму, који је јадан изгубио сваки духовни полет, и коме недостаје снаге, да се одупре оној сили, која га вуче у круг животињеки, онда треба, да представи ту жалосну околноет својој духовној власти, која ће порадити својим начином на томе, да се спасе грјешник, и да на тај начин учпни услугу и друштву, у коме се такови креће, јер је довол.но познато, како 1 *е онај човјек, који не осјећа никакав виши п-знв у себи, свагда склон, да крњи интересе свога ближњега, ушл.ед чега рађа се неслога и свађа, опасност, која прпјети свакоме појединоме. 3. Вријеме исповиједи, јесу четири велика годишња поста, особито васкршњи (велики) пост. Но црква дозвол.ава вијернима исповиједати се и у остале дане преко годиие, узимајући у обзир душевно стање човјека, случај болести, тешки гријех, ушл.ед кога не ггреба одлагати покајање, него ускорнти га (апост. пр. 5'2.; Сир. 5. 4—6; књ. о дуин. гл. 91.). Предходна спрема може се смањити у нужди на 7 дана, а у крајњој нужди и на три, па и на један ,дан (види извј. учит.). 4. Како свештеноелужптел,и морају у свему даватп лијеп примјер другима, то црква наређује и жели, да се и они исповиједају, јер неочистивши себе од гријеха усиовједанием устним и ред духовним оцем, не могу литургисати (извј. уч. у служ б изд. л 229.) Лшче не иокаетесја вси такожде погибнете (*Лука 13. 3.). — Исповијед свештеннка бива обично у вријеме св. четрдесетнице, или у вријеме од Васкрса до Духова (Шагуна, бивши православни митрополит румунски, у својој књизи: СотреисПит <1е8 капош.чсћеп В.еећ4ез = Кратко изложење кан. права, § (34.). Ако није одређен опћи духовник, онда се исповиједају свештеници код дотичнога протопрезвитера, или најпошл>е, код другога брата у Христу, који се одликује својим благоразумијем н својом благо-