Dabro-bosanski Istočnik

Бр.

Д.-Б. ИСТОЧНМК.

Стр. 137.

се јутрос више и радостније иего синоћ, кад нас маћински остављаше хитећи занаду. Паде ми на ум и наш славни Змај Јован Јовановић, комс сам био обећао, да ћу му који иут нисати с иута, иак узданувнш, овако сам запјевао чики: Змај Јоване, омиљени Стрико, Сриске ијесме б и с е р и ч е л е н к о, о л а т н а круно наше појезије, Дико врла Славена јужније ! Ево сам ти јутрос на високо, Грјешник стао „ђе живујс соко", На врхупцу горе Богојавља, На гјемену самога Синаја ! Н»ег је Бишњи давно освјештао, Кадно иисма у табле сковао. Десет шјета свсте воље својс, Нека вјечно као з а к о н стоје. Ах, да ми је искра твога дара, Мој иријане, који нјесму ствара. Дивно ли би јутрос шпћарила, Њснша српека срца очарала! Но чег није, ни Бог нетребује; Ја ћу чатит свете летурђпје, Ка п о и Мићо у ноноснј гори, • Па нек молба мјесто пјесме збори. А у мало иезаборавих сиоменути, да сам нарочито са собом понио „Г о р с к и Б и ј е н а ц", и ириложио га у Синајску библиотеку, нека се и он нађе у овој аФриканској иустињп. Пошто смо попили ка®у и ракију на светоме тимору, сиремисмо се за иолазак у Скит св. 40 мученика. Имаду н одавде два пута:

Један ближи но вратоломнији,

други ленши

али даљи, који окреће испод оног кинариса н јаблана преко долине, па онда на лијево, све вијугајући између брда тамо амо, десно п лијево, док се спустисмо у долину под екатеринску гору. Туда ћемо баш, макар и даље било, ја одаберем. При поласку са Синаја, ја се још свратим у цркву, да се поздравим и опростнм са том св. кућом, н Богу препоручим, да ми и на повратку неускрати своју милост и заштиту. Крочивши десном преко прага још се н иред вратпма осврнем и прекрсгим, бацивпш поглед на све етране у наоколо, нека ми остане у иамети слика са Синаја, и побожно у себи запјевам : С Богом остај освећено стјење, Давних чуда Божије знамење : Сномпњање доклен је Библије, И доласка небеског судије! Синај горо, кад би казат могла : Од Мојсеја Боговидца твога, До јутрошњег одласка мојега, Колико си счекала нутника? Одгоила колко исиостника? „Читуље су моје превелике, У њих вргла безброј путнике,

Прпчекала свеца н грјеншпка, Свједок била смрти мучсника, А највнше вољни ноклоника, Годинама биће на стотипе, А вјекови броје милијуне." Кад ј 'е много, нека их је више, Твоја књига 'нек и мене нише, У број онпх п о в е ћ и грјешннка, Прими и њег као иокајнпка. Слазећи низ брдо, и иодупирући се н'а штап да не носрнем стрмоглавнце, и то онијем путем куд само јуче изишли, одма ниже цркве иоказаше ми оно мјеето у пећини, ћс се налазпо Мојсеј, лежећи ничице, нри иојаву и иролазу Госиода, на како се од страха тргнуо, оегала ј'с у камену слнка његових леђа, главе и рамена. Мало још на ниже, при еамој ивицп еинајеких стјена, одаклен је лијени ноглед на долпну' источно, ноказују мјесто, ђе је Мојсеј етајао н мотријо ј битку Пзраил.ћана са Амалићанима, и доклен јс он држао крстовидно подигнуте рукс к небу, дотлен је и нобједа бпла иа страни јудсјекој, а чим би нх спуштао, побједа би прелазила на непријатељску страну. Кад је већ сустао, нодупирали су му руке Арон и Исус Иавин. Нећ емо се спуштали, ће смо јучер руча.ш. Са Синаја би шишаном дотурио у скит мученика, а ми смо т р и д е б е л а с а х а т а ишли и обнлазили кроз кршне думаче, нењући се и спуштајући по безнутицама, да још иикада у моме животу нијесам ишао по мучпијој стази, ђе ваљда н дивља коза пази да врат нееломије. Успут | виђесмо миоге запуттене нсиостничке ћелије и молерисане цркве, као : св. Јована Претече, Гизе н појаеа (на стјени, 1 ,е је Богомати обдарнла појаеом аностола ТомуЈ, св. Пантелејмона и. т.д* Арани нознадоше на путу трагове од Леоиарда (тирга), куд је закопавао ногом, као и његов рођак мачак. Због дивокоза има их досга у тијем нустињама, али се уклањају од човјека. Штоно имаријеч, „мртви нопадали од умора, једва се докотурасмо у Скит, а ја старац најтеже, тс су мс 15 дана бољели лнстови. Прије нсго што овдје ручамо, иомогнемо моби монасима, Арапима, Арапкамап њповој ћеци, куиитимаелине, јер бјеше берба. Оћу нешто да кажем о ев. мучсницима, који су страдали кад и они у Геиту, јер се зајсдно н славе. Барвари насрну на мирне н незаклоњене пустињаке, те неке изсјеку, а неке и оставе у тешким ранама да сс муче. У све 21. Кад су ее мучитељи уклоиили, оставша браћа нотраже иогинувше да их саране, међу којнма затеку још у животу двоицу: И саи ју и Саву. Онај први умре истога дана, а за овог другог бјеше иаде, да ће пребољети. Али је Саво баш зато тужио и плакао, рекавши: „Ја еам само из далека угледао пристанпште царства небеекога: али због мојих грјехова Бог ми недопусти, да нод впјенцем уђем