Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 136.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 9.

Сунце је већ при залаеку екатеринске горе, на којој се бијели црквица свете мученице, ђе су јој мошти почивалс. те под њима остао калуФ у камену, да се и сад добро познава. То је брдо веће од синајског, а мислим да је највеће на цијелом полуострву црвено-морском. Високо је од мора 8063 стоие, даклен мало мање него наш Дурмитор. Од Синаја лежн југо-западно, п под њим је у долини онај скит 40 мученика, куда ћемо ми сјутра на ручак. Пошто сал! видио знатности на Синају, раавучем морски видок (дурбин), иа на близу и на далепо, — на све четири стране, и свуда у наоколо, почнсм разгледати доклен допиру четири ока божијега н љуцког створа, ио свему острову, куда су посијане пирамидне и камене горе, као неједнаки пластови, бсз да на њима опазите ма и једног јединог дрвста. Али оиет бијаше их лијепо виђети при умјереној сунчаној свјетлости, без облака и без магле. Са јужне стране виђаше се крпа црвеног мора, које одатлен изгледаше нлаветно као небо, а то је у даљени три дана ! Црвено море изгледа илаветно као и свако друго. Сунце паде за екатеринску гору, — оде некуд даље, да огрије другу половину свијета, — да свијетли нашим нодножцима и разгрнје леђаницу нашој земљи. Када иза брда вечерња свјетлост иодгрија своје луче, то се са ове тачке Синаја указа така дивна слика и панорама, да заиста нсма тога, нера, које би кадро било описати ту љеиоту и призор. Би рекао и би се заклео, да цијели заиад кипи у живоме огњу, а Европа да плива у црвеном пламену! Док сам ја то гледао, или управо уживао, доклен неки од монаха као и мој Никола утесаваху чекићима и глијетима своја имена у стјенама, или само почетна писмена од пмена н чина, дотлен и Арапи збили се у гомплу етојећки, иа нешто говоре п гледају у ону црвен. На јсдан пут се почеше весело нреклањати и превијати, као младе снаше, љубеђи своје прсте, и шаљући пољубце с пруженим објема рукама. Шта им је'? уиитам о. Фотија, шта гледају? „Та ено — угледали млад мјесец па му се клањају и иоздрављају га. Они вазда тако чине кад виде млад мјесец, молећи га, да их сачува у своме течају здраве и срећне, њиову чељад, камиле, козе и магарад." Е баш јс п њега лијепо виђетп одавден. Тек што ее родио, танак као најмањи срп, или подбријане обрвпце, пак одма зашиљио своја два брка као Маџар, кад их закангали помадом, е би могли у „ибришим" свиленицу ускочити! Постави се и вечера, истина скромна али уредна и пријатна, на овоме ноднебесном вису. Почсше и здравицс једна за другом. 0. Фотије за моју грешност, а ја за ПорФирија владику, и сво синајско братство на Синају и по метосима:

у Грчкој, Турској, Арапској, Русији итд. „Исиолаетп", одпјсва се на обје. Тада ће моја и духовна дивокоза", о. Јевтимије, докоиати чашу, па стојећки наздрави најваљанију: „Севазмијотате деспота (иреосвећсни), отци и браћо." Као год што смо се вечерас овдјс сабрали на светоме богопутном врху, ђс се некад јавио БогЕхова, и удостојио особитс милости свога слугу Мојсија, давши му упуства и закон за .грјешне и слабе људе, нека би Он и нас удостојио своје милости, пак да се овако заједно сви нађемо некада у блаженом и вјсчномо царству Његовом. Амин ! Амин ! новика смо н ми сви, лијеио му захваливши на здравици. Пошље вечере на један сат опст уђосмо у цркву, да се ио могућству иринравимо у молитви за свету летурђију, очитавши акатист Богоматери, причастни канон и молитве, иа онда ваља и поспавати. Већ сам напријед сиоменуо, да уза цркву има и ћелија, ђе се путник иоклонички може склонитн, од јакс иринеке, вјетра, кише или снијега. Мени ту и намјестшне баш згодну ностељу, а они ћс сви нред црквом нод ведријем небом. Араип пак мало даље и ближе њиовој богомољи сћукали се у гомилу около ватре, доиосећи редљом еуво корјењс од Исона, кадуља итд., замотани још у своје црне огртаче. У три сата по ионоћи о. Јевтимије снодбио у једну руку даску с ланчИћем, а у другу чскић дрвењак, па више спавајућих клепацака, да устају. Пред мојом ћелијом иоче мало учтивије — по правилу црквеном: „Молитвами свјатијех архпјереја нашцјех Господи Исусе Христе Боже наш, помилуј нас!" — Амин ! ја му се одазвах, јер сам већ био у иола обучен, а можда прије њега пробуђен. Сви смо већ обучени п умивени. Пошље ч а с о в а нред летурђију, обукао сам све архијерске нринадлежности осим С ак о с а. Из смирења замијенио сам га свјспггеничким фслоном или одеждом, атојеједно исто, и, јер га инјесу носили нп св. Јован Златоуст нн св. Василије велики, па ни ев. Никола. Помагаше ме у служби 2 јеромонаха и 2 ђакона, а отац Фотије н остали нјеваше. Да би ми више повољили, очиташе Јеванђеље на славенском језику, па и добру жељу : Тако да просвјетитсја свјет твоји пред человјеки итд., тс још неке ектеније. С такијем душевним расноложењем незнам кад сам служио каотогајутра о јубнлеју 25-годишњице, а на св. Синају! Због множине имена, која сам још доље у Монасгпру понисао, кога сам се сјетио а особито онијех, који ми грјешноме н недостојноме зановједише, да се за њнх помолим, као за цијелн мили мој народ С р н с к и, па ма он ђе бно п живио, као п за онс који ме мрзе и ненавиде. Изашли смо из пркве мало прије оног тренутка, када са истока жарко сунце номоли своје свијетло лице, и : одаклен се вазда рађа и нас огрнјава. ВеличанI ственоме нојаву те васионске зубље божије дивих