Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 158.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 10.

Горе више били су опет други прозори, но тн су порушени. Звоник је имао три тавана (ако не више), но трећи т. ј. најгорњи је већ норушен да се тек знаде куд су греде бнле. Доњи бој (кат) од звоника био је шћемерен и тај ћемер добро се п данас познаје.*) *) Како сам чуо, народ жели, да ова.ј звоник понравн и да на њега метне звоно, што ће им свакако на дику служити. На сјеверо-западној сграни од манастира има трагова, да су биле ћелије у којима су калуђери становалп, но камење је сада све разнешено. Ондашњи сељани приповиједају, да је неки Машо Аџипашић турчин пз Стијене нрије окупацпје начинио и озидао од црквенога камена кречану унраво уз цркву, но ова сс не хтједе никако упалити, те Машо остави камење и кречану, коју послије развукоше Турци и узидпше у цесте и чардакове. Казао сам у првоме мом онису, да вода Јарнија узмиче и прнмпче (т. ј. кад ко нрагедан на извор дође нримакне а грјешну узмакне), па

сам се хтјео и овом нрнликом о том риЈ етком нриродном појаву освједочити. Нас што људи, жена и дјевојака око 00 душа, нослијс службе божије упутисмо се к пзвору. Чим дођосмо ја узе штап, па забиљсжпх докле вода допире, јер она бијаше примакла са свијем. Стадосмо ту једно пол сата а вода стаде узмицати и за мало врсмена узмаче цијели педаљ. Свјетина повика, да је између нае неко грјешан, јест, али ко је то незпадосмо, па нам је то служило за утјеху, јер се свак држаше за праведна и иоштена. Одмах уз зпдине манастирске подигнута је уз наетојање тамошњег свештеника М. Богуновића доста лијепа дрвена црквица са звоном, у коју се побожни народ скупља на велике годове а особито на Огњону Марију, када је храм овс цркве а и манастпра, па се ту моли Богу и гледајући ту стару српску задужбину — ту некадању сјајну успомену старога вакта и земана, прича једаи другоме бившу славу сриску и владара ерпскијех. К. Ковачевић свештешш.

Опроштајна бесједа.

Говорио Теодоеије С. Попови^, свршени бегослов српског нравослЈ,вног завода у Рел >еву 30. Јуна 1888. године при ђачком растацкку.

Поштована господо наставници и драга браћо! Данашњи је дан — дан радости; дан снокојства свпју нас овдје прпсутних; дан, на који се свједочи рнјечима и то ријечнма истиним и искреним о цијелом нас неколпцине четверо-годишњих п осталих мањем — вишем — школеком бављењу, у ово.м плодовнтом духовном расаднпку п васпиталишту нашем; дан нашег непрежаљеног братског растанка, те зато је не само овај коначни дан нашег братског друговања, но и сами овај час од особите важности, коју цијенећп н стуиих пред Вас, колико из братске и ученичке љубави, толико и но дужности да речем неколнко сходних опроштајних, али братских п савјетних ријечи с' једне, а неколико благодарних онет с' друге стране. Прве ријечи, које желим прозборити управљене су на Вас млађа браћо п другови, којп остајете у жељи да прођете и остале пзвјесне етепене. Али свакако п ако нисте достигли крајњу мету ипак сте радосни, весели и душевно спокојни, колико сбог тога, што желите завичају п роди тељима својим у паручија поћи, толико и зато' што сте својим трудом корачили у напријед, на виши ступањ свога образовног рада, који ће В;ш требати у будућности. У том чаеу, кад сте баш радосни примите у срца Ваша братскп савјет од старије браће Ваше, која излазе. Да бп дошли и ви до крајње

мете не малакшпте, не клоппте духом, но радите, будите ревносни и одважнп, а при том стални п непоколебљивп у вјери, према црквп и народу, јср то нам је свима баш оно оруђе, којпм ћемо предходитн народу, као данпца међу звјездама; напошљетку оно звање, које сте изабрали самом је Богу мило и угодно јер служи на спасење људи и славу божнју, и тим се тјешите. Испуњавајте савјесно и разборито дужности своје према цркви, школи и наставницима; школске законе и друге налоге, јер и српска пословица вели: К о н е з на с л у ш а т и н е з н а н и з а п о в ј е д а т п ; жпвпте међу собом у љубави сви као рођснн браћа, тим прије, што ћете временом и друге учнти да у љубави живе; будптс благодарни на свему, што уживате, у овом благодјетељном заводу; покажпте се достојним синовима отаца ваших, како бн им били утјеха и радост, а Богом благословени. Наношљетку, ма где се налазили, за вријеме свога двомјесечног одмора будите углед и млађима и себи равнима тако, како се ни од које стране не би могло нребацптп, но напротив радите тако, како би свима својим старијпма служили на дику; како би овом мјесту глаеа дали, па ћете тим путем п себи поштовање и уважење стећи. У лубави бисмо, у љубави сс п растајемо, али та љубав да не престаје, но да нас дожижпвотно веже. То су живе жеље старије браће