Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 10.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 159.

Ваше према вама, то су савјети као залог онпх жеља и држим да ћете их без сумље примити у срца ваша из љубави према браћи вашој. А ми браћо, која излазимо, шта је с нама, п каква је нама будућност? Будућност вам је на првп ноглед -сјајна ади нрестојп нам зато и огромна мисија, с тога су нам — могу рећи у овом часу осјећања и мисли различне, искомјешане, али у главном су тројаке: једнс су в ес е л е, друге су о з б и љ н е а треће су с т р аш н е. В е с е љ с еу, јер смо и сами радосии, пуни усхнћења; душевно смо спокојнп; јер смо достигли крајњу мету нрогшсаног нам школовања п засвједочили наш овдашњи рад данашњим даном; радосни смо браћо, јер нас желе и наши родптељи, видивши нас на доброј стази, па п зато, што часно и поштено оетављамо ово мјесто. 0 з б и љ н е су, јер желимо да нашим ако не каквнм већим, а оно бар скромним знањем послужимо цркви нашој, љубљеном народу нашем, који збиља у данашње доба потребује вриједне пастире и учитеље; да као такви подижемо п шнримо просвјету, да усађујемо врлине у народу, да његујемо нобожност, да приводнмо к истином благочастију, ие само овце које су окужене с поља, ио и оне шке пе скт|, а дворд сегсо. С т р а ш н е с у, јер замислимо само како тешко бремс узимамо на се, колику тешку миспју предузнмамо и пред Богом и пред људима, тпм још теже пада, што ћемо ступајућн у бурни свцјет, у друштво људско занешено бујним страстима наилазити на многе препреке и тешке нсновољне околности у свом благотвориом дјеловању; колико морамо бити опрезни и у свако доба будни, илн као настири иад словесппм душама или као иародни учител.н над нејаким нараштајем људским. Ако овако драга браћо будемо и сад и носле мпслшш и мисли своје особито ове о з б и љ н е и с т р а ш н е на овај начин расуђивали, то ћемо мп онда живо схватиги и високи нозив — узвишени задатак наш, а познајућн и хваћајући позив свој треба да се осјећамо спремнима и наоружанима нужним знањем, којим бп се служпли да врпшмо задатак свој. Нужно знање стекли смо у овом заводу у овој душевној колијевци нашој, а да бн то знање наше обилатије инотпуније било, да би било од нраве вриједности трудимо се и у будуће те га умножимо, повећајмо. Били свештеници илн учитељи не гордимо се знањем напшм, а ни пошто нп то не увртимо у главу да нам, кад смо свршплп школу ништа више не треба. Против овога говори нам и иремудри Соломон : Удкоже ишм мваа Б638МћШ II 1ДКН В'|110Г(>ДД1» У6Ј0КТ.К1. СККДОВМНћШ. Л ||1С ОСТЛВНШН 1СгО 0П8СТЕ1СТК II Т(»ЛВ010 порлстетк веск II

бхдстк остлклснк. огрлдк же клменом К>го рлскоплштсе (Прнт. 24 : 30—31). Ове се ријечи св. писма потпуно односе на онакве свештенике и учитеље, којп се задовоље само с оним, што су у школи научили, па после не раде нпшта, ал такви се у великој незгоди налазе ; такви гријеше н ирема себи и онима, који су им на ваепитање предани. И по искуству паметнијих људи морамо радити непрекидно. Морамо ако желимо честитп свештеници и учитељи бити да сваки дан, поред осталих трудова увећавамо скромну благајницу знања свога; да прочитавамо, што смо учили да читамо сувремена корисна дјела, јер тако читајући проучаваћемо све оно, о чему нам ваља сваки дан радити, ншрнћемо сваки дан своје знање, узвисићемо п раширити свој ноглед по свијету; једном ријечи: који жели да н ау ч и д р у г е т р е б а и с а м д а се у ч и д о к ј е ж и в, а кад к томе нридружимо љубавно ноступање са сваким, кад будемо истински ишли за тим да уљевамо љубав н слогу у сваку задругу, општину, то ћемо онда код свију мјеснпх људи и вишег и нижсг сталежа стећи признање, уважење и поштовање и за сваког од нас овај добар глас: Божији човјек, брате! лијеио с л о ж и н а р о д, п а к а о д а ј е д н о м д у ш о м дише, никоме не доеадиа свакога на добро упутп. Б о г м у д а о и о в о г и о п о г с в и ј е т а. Е на браћо може ли се што боље пожељети, требају ли нам љепши споменици од овога. Занста не. У томе тражимо утјеху за трудове евоје, то су наши најдрагоцјени адиђари. Зато драга браћо ето сутра, кад одемо у народ, не туђимо се од њега дијелимо с њиме радост и жалост : радимо за срећу и нанредак народа нашег; за срећу н напредак цркве наше; чувајмо га од заразних струја, струја које би га могле завести у бездан, које теже да га приграбе, пкм дскк !>1,|1Ш,1 нск1н кого погдотнтн (I. Петр. 5: 8) а сачуваћемо га без да употребљујемо пкаква средства за нападај једино поучавајући га неуморно у истинама св. вјере н правилима хрпшћ. вла дања дотле, како му ннкакав спољнп повјетарац (лажљиви) не би могао нахудити, а свс у славу имена божијега. Пошто ћемо п као свештеннци и као учи-. тељи бити учнтељи народа, то норед свију својих највећих способности служимо му и будимо највећма образи сваке добродјетсљи, јер добрнм угледом впше ћемо посгигнутп него ли и најбољим научним доказима. Не будимо развратна и разуздана живота, не будимо разконгнн но у свему умјерени н то онако, како доликује нашем звању, опрезно пазимо на своју част и достојанство; не будимо горди но милоетиви и снисходљиви како према богаташу тако и према највећем сиромаху; ревносно н савјесно, чесно и по-