Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 148.

Д.-Б. ИСТОЧНИК.

Ер. 10.

покаже сила Вишљега. На овима је јасно доказано, да: „Господћ овмлдрдет!. сдт.шјтј", . . . — Слова познати и лијепо их знати шарати; слова у слогове и рпјечи тако повезати и сложити, да се види, шта се уједно од једном изговара; ријечи одвајати и тако их поређатн, да једна другу зове, писати их оним редом којим их и устима изговараш; научитп неке знакове и кад их треба стављати и то по могућству; утувити зашто ће пам п мала п велика писмена; пмати лијепу справу за пнсање; смислити, па писатп — „испећи, па рећи"; и иајзад ирочптат шта си написао, те погрешке поправити; па апо их има повише, треба на ново преписати, јер је срамота погрјешно и пзбрљано послати, особито већем од себе. — Нико није све научио, алп оволико се може и из књига иаучптп, оволико може и отац своје дијете научити, ако иоле зна читати и писатп. Данас пма књижица како се што пише, само је срамота преписат од ријечи до ријечи, него се може утувитп облик и начин писања, а остало вјежбај се из своје главе. Не мислите, да ће се школа и учитељ наљутити, што им посао узпмате! % % * Било је времена, кад људи живљаху у дивљем стању, те не имађаху ни образованостп ни писмености. Но ипак одавно се шара. Ппсања бијаше још нрпје Христа и ако не бијаше хартије, нера и оваког мастила. Мојсијеве таблице и Захарино: „Јован нека му буде име" — дају нам објашњења по чему се и како се тад писало. Кожна хартија „пергамент" такође је олакшавао ппсање, па нпје нн чудо, што за толико мјесецп не могаше изгорјети александријска бпблиотека (књижннца). Данас се на кожној хартнјп ишпу важне ствари п свједоџбе великих људи, а таблице употребљавају мала ђечица у школи, да не троше одвише хартије. Елем, било је народа још прије Христа па су знали писати, али их је било и таких, који ни пошље Хрпста не имађаху писмеиости. Међу ове посљедње долазпмо сви Словени, па разумије се п ми Срби. —

Повјесница умнога нанретка племена Словенског биљежп, као најглавнији моменат, доба преласка у Хришћанство. Са хришћанством појавила се међу Словенима и писменост. Од тог доба почела се дакле п књига међу Словенима развијати; почело се писати и читати. Свети овај посао почела су света браћа Ћирило н Методије међу нама н то међу Панонским Словенпма. Они су нам ПИСМО донијсли у IX. вијеку н тиме отпочели"књижевност словенску иреводећи свете књиге на славјански језик азбуком: „ћирилицом." Само име каже, ко је највише радио око ночетка. — Учени људи веле, да смо ми имали још једну азбуку која се звала: „Глаголица." Ови људи показују доста доказа, те ми можемо вјеровати. Неки, шта више, доказују да су Словени нравославне вјере, којн писаше ћирилицом, а римокатоличке, који ппсаше глаголицом, коју је код њих замијенила латиница. Једни су дакле источни, а други западни*). Према овоме може се впћети да је словенска образованост у самом почетку узела два пута, јер су јој и два извора бпла, византијскн и римски. Ми Србп, као гранчица великог племена Словенског, бијасмо више под утицајем византијским, те се међу нама и задржа православље, а с њиме н ћирилица. Дакле са њоме дође нам п иравославље, те и с тога обвезанп смо љубити оно нисмо којим је нанисана ријеч Христова ирви пут међу нама. Од тог доба и почиње нисменост п образованост српска, која је примјетним кораком поступала напријед од времена светптеља Саве, који узе трновнти штан народног учитеља у Срнству, а напусти круну и дворски сјај. Нећу овђе спомпњатн иисце тога доба и мало кашњег доба; но за доказ, да је нисменост српска била расирострта, нека су доста ријечи великог руског цара Ивана Грозног, који онима што с њим у преписци стајаху, овако вели: „немојте ми писати латински или њемачки, него чешски или Сриски, јер ми друкчије нема ко читати." Источии: Руси, Срби и Бугари. Западни: Иољаци, Хрвати, а нешто мало и Србн.