Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 10.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 149.

Прво српеко тшсмо би стара ћпрплица, којом ппсасмо до скоро; до неумрлог Караџића, којн према народном говору доћера азбуку и поче ппсат народним језпком. До тад ппсаше се кљиге за цркву већином, а што друго бјеше писаше се такође црквеним језнком. Стара ћирилица има више слова са једнаким именом или без имена, а нова, наша српска тога нема.*) Нека Срба има и друге вјере, али је српско нисмо ћирилица. Тијем словом најтгрије чу Србин своју ријеч нанисану, то је свето слово и чнсто православље међу *) Осим танкојера.

нас донијело и утврднло; то нас слово опомпње на заједтшцу словенску, на наше првоучитеље. Не заборавимо га, не одбацујмо га, љубимо га, учимо га!!! Што се старо славјанским језнком служимо у цркви, потпуно је онравдано; јер на том језику читасмо и Боту се молисмо у прва времена нашег хрпшћанства те нам он неда да заборавнмо опо вријеме, оно за нас важно доба. А да је оправдано, што се књпге за школу и народ пишу новом ћирилицом, српском, нетреба нп зборити јер се тим само путем уводн маса народа брзим и лахкнм путем до потребног п корнсног знања, до образовања. се.)

Архијерејско иоучење*) новорукоположеном свештенику, изведено из правила светих Апостола и светих Отаца. (Свршетак.) Четврта поука: како треба поступати са болнима на емрти.

Који хришћанпн завршује свој вијек по правилима светог јеваиђ^ља п с потиуном надеждом на обећана блага, томе смрт отвара врата •у блажену вјечност; а који није овако расположен на самрти, његову душу очекује плачсвна вјечност. Па зато је свештеник поред друге науке обвезан приљежно учити своје парохијане кроз цио вијек њихов, како ће душевно спремити се за самртни час ; но но преимућству дужаи је то чинити, када се коме смрт приближн ; јер у таковом часу потребна је човјеку због његове слабости, забуне и разних искушења — потпора, настављање и тјешење. Све ово можеш ти, свештенпче, свршити па ползу умирујућег шљедујућпм начином: 1. Изјаснићеш болноме љубав божију прама роду човјечијем, коју је Бог најсјајније показао, кад се смиловао на човјека и ради њега послао Сина свога, Господа нашег Исуса Христа. Ову ћеш истину прије свега поткрпјеппти ријечпма св. апостола Јована Богослова, којн овако говорп: „В и д и т е к а к у н а м ј е љ у б а в д а о 0 т а. ц, д а с е д ј е ц а Б о а; и ј а н а з о в е м о и б удемо." (гл. Ш. с. 1.) На ћеш се позвати и на ове његове ријечи: „А који га прпмише д а д е и м в л а с т д а б у д у с п н о в и Б о ж и ј и, који вјерују у име његово". (гл. I. с.

12.). Ову истину доказаћеш учсњем св. ап. Павла, сложеним у ово неколпко ријечи: „Ако је Бог с нама, ко ће на нас? Који дакле свога сина не поштеди, него гапредадезасвенас, какодакледанамс њим све не дарује?" (Рпм. гл. УШ. с. 31. 32.). Ово своје учење изјашњава он исти овако : „Јер не примисте духа ронства, о п е т д а себојите; н е г о п р и м ц с т е Д у х а п о с и н а ч к о г а, к о ј и ј е м в и ч ем о : А в а о ч е ! 0 в а ј Д у х с в ј е д о ч и н а ш е м у духу да смо дјеца Божија. А кад смо д ј е ц а и н а ш љ е д н и ц и с м о : и а ш љ е дницидакле Б о ж и ј и, а сунашљедпици Христови". (Рим. гл. УШ. с. 15. 16. 17.) Велико је то достојанство наше а с тпм и велико блаженство, кад нам Бог заповиједа, да га називамо Оцем нашим. Може ли се и помислити већа љубав од ове! И није доста што чујемо његове ријечи, којима нас увјерава, да је он наш Отац, него још и сам Дух свети улива у срце наше ту пстину, да смо доиста Божија чеда. 2. Послије тога казаћеш, да је љубав Божија према нама тако силна, да је не могу ослабити никаква сагрешења, само ако се од срца покајемо и престанемо гријешпти; и да по томе

*) У 0. броју овога листа погрешно је стављен у овом чланку „свршетак" мјесто „наставак". Овај је чланак нреведен са рускога на сриски 1858. г. а наш сарадник је стари иравонис према данашњем дотјерао; и ово је пронуштено у „Источник" ради нашег неуког свештенства.