Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 151.

И тако ћеш нримјетити болноме, нека ее не стриши, ако би и причјетио, да Ке му болест, коју болује, нрекратпти његов живот. Наиомени му нека сравни садашњи живот с вјсчним животом. Бављење на земљи издожено је евакојаким нанастима, а вјечни живот не зна за њих. Времени жнвот често је досадан, пун кајања, на и саме радости ираћене су биле неугодностима; а у вјечности зарадоваћемо се, и ову радост не ће нико бити властан отети од нас. Кажи му како је апостол Павле желио растати се од тијела и са Христом свагда бити, па иека и оп то себп пожели и нека рекне с апоетолом: „ Јер је наше живљење на небесима, откуда и спаситеља о екујемо Господа свога Исуса Христа, који ће иреобразити наше нонпжено тијело да буде једнако тпјелу славе његове, по сили да може све себи покоритп." (Фил. Ш. 20. 21.) Он исти увјерава нас: „ Јер ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљивоет, и ово смртно да се обучс у бесмртност; и воскресенпје мртвпх: сије се за распадл>ивост, а уетаје за нераснадЛ ј Пвост ; сије се у срамоти, а устаје у слави; сије се у слабости, а устаје у сили." (I. Кор. XV. 53. 42. 43.). Све је то доказао Христос својим преславним васкресењем. Нека даље чује ријечи св. ап. Павла: „Ако жпвимо, ако умиремо, Госнодњи смо" (Римљ. XIV. 8.), па му онда примјети, колико јс пута у животу освједочеи био о доброти и милостивом етарању Божијем према себи; како му се он свагда јављао као Отац; па га онда увјери, да та љубав Божија ирема њему ни на самрти не престаје, него се продужава и еве јача бива. Ако му иада на памет да је грјсшаи, а ти му рецп, нека се сјети и тога да Бог „иоказује своју љдбав к нама, што Христос још кад бијаемо грјешници умрије за пас. Мпого ћемо дакле крозањ сиасени битн од гњева кад смо се сада оправдали крвљу његовом". (Рим. 8. 9). И ако се животу његовом приближио пошљедњи час, дај му разумјети, да је настало вријеме да он као хришћанин покаже вјером и љубави своју оданост према Спаситељу, кажи му, да је то оно вријеме, које га све ближе доводп оном блаженом стању, у ком ће, заједно са свима изабранима божијима чути од Спаситеља свог овај радосни глас: „Ходите благословени Оца мојега; иримите царетво, које вам је приправљено од постања свијета." (Мат. XXV. 34.). Иа ушљед тога опомени га, нека п срцем и мислима прппане милосрђу Божијем, страстима и нролпвеној крви Господа нашег Иеуса Хрпста, која нас чисти од сваког гријеха. Кажи му, да се ми у Хрпсту помирујемо с Богом, иашим небесним

Оцем, иа и постајемо достојни његовог небесног царства „гдје пребивајет правда, мир и непрестанаја радост о Дуеје свјатом". Посавјетуј га нека својом тврдом н несумљивом вјером тако расположи себе, како ће при издисању с радосним и недвоумним уздањем моћп казати Господу, Створитељу и Искупитељу свом: „Господе, у руке твоје предајем дух мој". (Лука ХХШ. 46.). Истина, није свака болест на емрт, нити свакн мре који се разболи ; но опет зато, свенггениче, подсјетићеш болног, иека као Хришћанин п син цркве не заборави, да може бити, да га Бог спрема за вјечност, гдје је савршена љубав н мир, на зато нека учинн наредбу о свом имању без сваког пристрастнја, како се не би препирали нашљедннци, жена, дјеца, сродници, и тим нарушавали мирно почивањс душе његове у вјечности; нека ноучи жену и дјсцу своју како зна бол>е ; нека се помири с којима је у евађи; нека да накнаду онима, које је закинуо, како би и Спаситељ погледао иа н.ега с миром и љубави. Кажи му, да је нужно да нризна и исповједи своје грнјехе н да од срца жали, што је с њима уврпједио Бога, па онда нек намјери, ако му Бог продужп живот, тврдо поправити се и у свему угађати Богу. Затим нека се причести п ирими у ссбе залогу вјечиог блажепства, о чему нас сам Спасптељ овако увјерава: „Који једе моје тијело и иије моју крв има живот вјечни, и ја ћу га ваекрснутп у пошљедњи дан". (Јован VI. 51.). Треба цонудити болнога, нека се сврши над њим и тајна јелеосвјашчења, као душеиолезна за иут у вјечност, о којој св. ап. Јаков овако говори : „Болује лп ко међу вама, нека дозове старјешине црквене, те иека читају молитву иад њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Госнод; и ако је гријехе учинио, онростиће му се". (V. 15. 14.). Овдје прописани иачин поступања с болнима далеко ће бо.ље подјејствовати на њих, ако ти, свештениче, будеш на памет говорио што ти је у књпзи изложено. Зато је прочитавај почешће, да је научиш на нзуст. Строго тп се забрањује, пскатишто од болесника, било за себе, било за пркву, било за благотворне заводе ; буди смотрен да не озлоједиш болнога, и да тим не ослабиш у његовој души оно, што сн произвео савјстовањем, увјеравањем и утјешењем. Но ако бп болесник имао вољу оставити што од свога пмања на богоугодне цпјели, кажи му, нека он јави то сродницима н другима при њему налазећим се лицима, да не би на тебе пала ни сјенка од каквог иотраживања у име награде за свој труд. П. П.