Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 150.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 10.

небеснп Отац прима еа благовољењем сваиог грјешннка, којп се непрптворно каје, п који се враћа на стазу Божијих заиовпједи. Ову ћеш нстину доказати ријечима и примјерима из св. Писма. Тако ћеш казати, како Бог устима пророка Језекиља позпва човјека на иокајање : „ Е д а лнје мени м и л о да погине безбож н п к, г о в о р и Г о с п о д, а н е д а с е о дврати од путова својих и буде жив?" (гл. XVIII. с. 23.), па онда он исти заповиједа том пророку овако : „И ти, сине човјечији, р е ц и синовима н а р о д а с в о г а : п р аведнога не ће избавитиправдањеговакадзгријеши, и безбожник не ће пропасти сабезбожности своје кад се врати од безбожности своје." (гл. ХХХШ. с. 12.). А с в е т и Ј о в а н Б о гослов овако н р о п о в ј е д а : Дко н р и з и а ј е м о г р иј е х е своје, вјеран је и нраведан Б о г, д а н а м о н р о с т и г р и ј е х е н а ш е, п очпсти н а с од сваке неправде". (I. гл. I. с. 9.). Најпошље, чујмо милостиве ријечи самога небесног Оца нашега : „15 о н ж е а ш ч е денпомјанетбезаконик б е з а к о н пј а с в о ј а и а з неимам помјанути и х ктому". (Језек. гл. ХУШ. с. 27. 22.). Из наведенпх ријсчи јасно је, како Бог радо н брзо прашта кајућем се грјешнику. Ову ћеш истину доказати п примјерпма. Међу другим казаћеш, да је цар Давид јако сагријешио Богу, учинивши гријех прељубе и убиства; но чим се покајао, гријех свој исповпједио и себе осудио, од часа му је Бог и оиростио. „Рј ех в помиш л е н п и м о ј е м, вели Давид, исповј ем Господевп безаконпја моја на мја, н ти, Господи, управља Давид ријечи своје на Бога, оставнл јеси нечестије сердца моего". Навешћеш блуднога сина, сиоменутог у јеванђељу, којн чим је к себи дошао, увидио своју заблуду и прппао оцу свом раскајаним срцем, рекавши : „Оче, сагријеших на небо и пред тобом", оног часа примио га је отац с радошћу и удостојио пређашње милости. А том је причом изобразио Спаситељ, како милостпво прима себп Отац небесни непритворно кајућег се грјешника. Можеш додати и онај случај са Захејом Митаром, који обрадован, што се је Господ свратио у његов дом, речс: „Господе, ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога занио вратићу онолико четворо", а Господ га је овако утјешио : „данас дође спасеније кући овој." (Лука гл. XIX. с. 8.). Сномени благоразумног разбојника, који висећи на крсту до Спаснтеља, рече умирући: „Опо.чсни ме се, Г&споде, када дођеш у царство своје". А Спаситељ га утјешп овим ријечима: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају". (Лука гл. ХХШ. с. 42. 43.).

Ови примјери треба да дирну у срце свакога грјешника и да га нобуде на истинито покајање и обраћање Богу. Зато ћеш, свештенпче, казати болноме, да се све то на њега односи и по томе нека јо увјерен, да је милосрђе Божије безконачно, само нека му ирипане с љубави као син, па ће се наеладити благости свог небесног Оца. Случајно, да бп се болесник колебао у вјери, да ли ће му бити оироштени гријеси, твоја ће бити дужност, одвратити га од тога недоумљења, и повторивши му горње ријечи Божије, а тако и иримјере, увјерити га, да му је Бог доиста оиростио и изгладио све гријехе његове. 3. Овдје је прилика, свештеннче, представити болноме сујету земнога живота и ноучити га, да нема узвишеиијег благонолучнја за човјека, него када познаје Бога, када га љуби и прославља као створитеља, избавитеља и иромишљптсља; јер уираво зато је и створио човјека иреблаги и свемогућп Бог. До овог блаженог стања доспјстн и у њему се одржати, ннје лако; у том нам често сметају слабости нашега тпјела, којс је изложено многим нуждама, безбројним опасностима; зато је ев. ап. Павле, савладап немоћпма тијела, жалосно уздануо и рекао : „окајанен аз человјек, кто мја избавит от тјела смерти сеја?" Да је жнвот наш изложен свакојаким незгодама, да има у њему много горких дана, н да га сналазе непредвиђене околности, то је освједочено свакидашњим примјерима. Све прпјатности на екоро загорчају; сваколика слава људска близу је иромјене ; наше благовање може у часу горко иостати. Али је најопасније то, што се и воља наша сваки час мијења ; данас је склоњена на добро, а сутра на зло, које не бива само по иромјењљнвим околностнма у нашем животу, него долази и из саме унутрашњости срца, и од помисла душевног. Зато смо иринуђени казати о себи оно исто, што је св. ап. Павле о себи рекао : „Али видпм други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заборавља ме законом грјеховнијем, који је у удима мојима". (Римљ. VII. 23.). Све ово отешчава нам да се одзивамо вољп премудрог п преблагог Бога, коју је он освједочио тим, што нас |е саздао и искупио, па због те немоћи и наилазимо на препоне у ностижењу обећаног нам вјечног блаженства. 4. Сада ћсш обратити нажљивост болнога на оне радостп у блаженој вјечности, које се нпкад не мијењају, и због којпх не само да није страшна смрт, него је још и предмет жеље. Смрт је некада била страшна, јер је сводила човјека у ад; но данас није тако за оне, који истинито вјерују у Госиода Исуса Христа, јер сада смрт отвара нам двери, кроз које се улази у царство небесно; некада је она била почетак вјечних мука, а сада је пут у вјечне радости.