Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 182.

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Ер. П.

и 12.

пила зора", или је до сада већ и рибе морске ирождрле, којима то нпје бага ирви залогај . . . јер се усудила иружити руку невјерном „ђауру", који бп нашао прилику да тп њоме нобјегне у ослобођену Еладу .... Стаматије посве је иапустио радњу — порушио се: нема сна, храна му не прија, предао се туги и очајању, на и с куКанпма нп ријечи.„Водите га у Балуклију цркву, полудио је жалостник! на окупајте и засркните водом чудеоницом, не би лп Бог п Богородпца иомогли да се изцијели", рекоше јадннм родитељима комшије н пријатељи. Бог је мидостпз н помаже, ко му се с вјером моли. СтаматиЈЈ дође к себи: али не оставља мнсао на предмет, ком је био одан, јер га још пгка нада криј /иљаше, да ће му се заиста јавити — ако је игђе жива. То саопште патрпјарху, и нађе се за сходпо да сс тај младић удаљи одатлеи; али куда? — „Нека буде до смрти монах" ! рече натријарх. Писмо на оце већ је готово, п Стаматнје је био на путу за далекп Синај. Голе пустиње и теготно путовање учинише на њега зао утисак, те је до Синаја опет „звизнуо." Ни црна монашка доживотна мантија није га много упитомила. Два нута је бјежао али не знајући пута и не имајући шта јести, Арапи га опет доведу у монастир, ђе му се иошље неког доба окрене лудило у непрестано и безопасно смпјање. У цркву је ишао доста радо, и пређе му у страст да у већем степену окуша ракију. За двије чаше љуте скројио 'би и сашпо аљину монаху, да му стојп боље него хануми ®еФереџа. Роднтеље никад н п ј е спо м е ну о, а често бл пута рекао: „Испроси ћу од Бога да све ове нустиње камене постану зелене ливаде и широки иут до — у Стамбол, а тада ћу ја виђети моје жељне еестре!" Њсгов друг Агатон омрзну на Цариград, због зле коби мило га му друга, пак зато одсели } г Каиро, ђе с успјехом одпочне радњу, те кроз пет-шеет година заслужи лнјепијех новаца, а нмао је улогу као вјегати бојаџија и у новој МехмедАдиној џамији. И ако му је занат мастан и од боја прљав, чистоћа тјела п одјела била му је урођена цртпца, коју је и у најдубљој староети сачувао. „Нс лези враже ђе ти није мјеста", вели нословнца, Агатон ступи у тјешње одногааје с једном ђевојком арапском у Каиру, Одногааји су трајали неколпко мјесеци. али никад са личним еастанком, него нреко уског сокака и с ирозора на ирозор. Ни узми ни остави, поћера га несрећа као и његова. друга Стаматпју. И ако је арапском „ђаволку"обећао да ће примити њезину религију, ова из непознатих обзира прекине ш њиме сваки одношај; или га је можда само изигравала. У кратко казати, и он поманита у најкрупњз, иочне будаљакати као нрава „диванпја." Једиом начини зелен впјенац п украси га као за свадбо, са нан-

тљикама и ројтама, па метнувши га на главу, почнз сад тражити џамију и хоџу, а сад опет попа и цркву, да га вјенчају са оном која га је оетавила. „Дјецасу свагдје дјсца", иа иза њим јатомице иристала са виком и смпјехом, на што он још више „звизну" с памети. Православпи Грци каирски, — да би се , треили те саблазнп, — опреме Аготоннка на Синај истијем начином као и Стаматију, негдашњег друга његова из Стамбола; да му опет садруг буде по лудилу и мантпјн на Синају! Заиста чудна судба. Стаматије умро је ономлани (1886.), а Ага.топ је још жив! И он је са Синаја једном бјежао, и некако Се докотурао до Александрије, одаклен га опет поврате. У цркву иде само кад еу велики празници, а неједе ннкад е братством него му порцпју шаљу у ћелију. У иотоње доба чата радо коју свјетску књигу п новине, а врло пазп на чистоћу у соби и одјелу. 0®арбао је многе ћелпје и икоиостасе, по оним мањим црквицама или параклисима. Често се занесе па оће да проповједа којегата у цркви, и несмишљено држећи себе да је ближи иебесима него други, често чита на глас јектеније у својој соби, и говори братству; „Још није дошло моје вријеме а ја ћу поправити све оне порушене монастире на Атонској гори, које су таки слаби монаси порушили" птд. Значајно је још гато са својим луднјем другом нпје имао тјегањег пријатељства на и са осталијем, а да ли су оба били свјесни своје прошлости, то не знам. Опијело у Коптској цркви. Јануара 20. десио сам се у Каиру при једној особитој свечаности, — при спроводу умрлога чиновннка Аријена, богатагаа од контске релпгије, нри коме је сироводу участвовало много хиљада дугаа, даје по улицама била ирава тјескоба. Православни Грцп п Арани жнве у дослуку са Коптима, а од ове су религије и Абиеинци (с малом разликом), и коитски патријарх у Каиру рукоиолаже владике за Абисинију. —• Патријарх Коптски није се десио тада у Каиру него у визигацији уз горњи Нил. Православни пак био је у Александрији као и Тиваидеки владпка те сам ја њих заступао, имајући на себи мантију од црвене свиле (патријаршеску), ОмоФор, крст и панагију. Коптски владика, благи и смирени човјек, шпао је ио обичају уз мртваца са својим свештенством. Он је најприје по своме евргаио оиијело, на коме се такође као и у иас чита Апостол и Еванђеље; онда Ерменц на ја са 2 Архимаидрита, 2 ђакона и јојп досга свегатеника н појача. Што су ме занала неколпко возгласа и прво: Благословен јеси господе итд. У свије нас бјегае разлика у одјелу: јермански имађагае на глави црну кукуљпцу а контски ирекрио се п о еаруку превратком од одежде е леђа. Ко њега н њпхово евештенство није нријс видио (у обичној ноји.би ), бпло би му зачудно да пх види као Аране