Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 196.

Д.-Б. ИСТОЧНИК.

Бр. 11. и 12.

да отимачином и нодлом нреваром благо течете, на да га улудо расипате, а не, да с тим човјечанству добра допринесете. — ЧистоКе срца немате; јер вам се не види на лиду печат благодатн божије, стидно руменило, већ на мјесто овога паклена подлост и ненавист. Не поштујете Бога ни светаца, псујете што је свето, не постите, не чините милостиње, не ноштујете старије. Једном ријечју чините све оно, што је Богу мрско, а чега се сваки прави и нобожни хришћанин и хришћанка мора стидјети. — Па шта вас чека за та сва недјела? Зар смијете очекивати добру награду за ваша недјела ? Зар се можете надати срећи и раду, напретку и стоци, сретну и честиту нороду. — 0 не ! „Каква радша, онака и илата." Ако се не ћете понра вити, нраведни Бог, ираведно ће вас казнити. Не ћете имати нанретка у раду ни малу, нити среће у породу. Би сте сами на срамоту својим предцима, за то ће и ваш пород бити на срамоту вама и цијелом човјечанству. За то вас са овога светог мјеста очински опомињем, и братски молим: оканитс се ненравде, псовке, поруга, лажи, блуда, иијанства и свију

0 иојасу еве! Каква је религиозна етруја владала у народу срискоме ночевпш од (ЈтеФана Немање (оца св. Саве), па све до п^" њег десиота, 'Ј'о се^ најбољс впдн из владалачких новеља п многобројних задужбина, од којих еу неке још и до данас сачуване. У повјесницн сриској нећемо наћи ваљда ни једног једнног владаоца, који није за живота подигао ееби барем једну богомољу, да тиме ухвати код Бога мјесто души, и остави спомен у народу: е су некад били и нравославну вј - еру љубили. Њиховом примјеру шљедоваше и многи племићи и ж у п а н и, као кнезови, в о ј ' в о д е и ч е л н и ц и. Неки од Немањића нодигоше св. задужбине и на страни, као у Светој Гори, у Цариграду и Јерусалиму, а то је све излив чисте побожности. Код босанских владалаца већ невидимо тог оејећаја ни задужбина. Но томе се није ни чудити, кад знамо, да је Босна од вајкада била земљиште, на коме се сукобљаваху три вјере: нравославна, латинска и патаренска, те изузавши славнога Т в р т к а, кој'и се круниса у манастиру Милешеву (код Пријепоља у горњој Херцеговини), и прогласи, не само краљем босанским него и ц а р е м с р п с к и м, сви остали б анови н краљеви босански иовијаше се по честим промјенама у подитичким околностима, и нагињаше сад једној сад другој, или трећој религији. Ово тек споменух узгред, а сад да проговорим о шојасусв. Богородице, и

ваших опачина! Будите нобожни, долазите у цркву на богомољу, са чистим и скрушеним срцем молите се Богу, и слушајте службу божију, ноштујете свеце; с.тушајте заповцједи божије и црквене, чувајтс се псовке и бесрамних ријечи, држите чистоту: момачку, дјевојачку и супружанску, покораваЈ 'те се старпјим и властима, љубите своје ближње, радите поштено и помажите иевољнијем, исповиједајте своје гријехове и молите се Творцу, нека вам опрости ваша сагрешења! Ако ово све нослушате, те све ваше досадашње оначине одбаците, а прионете уз ове мале савјете, које вам дадох, свевишњи Бог онро стиће вам гријехове и помиловаће вас, а мн ваши смирени свештеници молићемо се Творцу, века вас исправи на пут нокајања и избави од свакога зла. Амин. Сваки искрени нријатељ нашег народа у овом крају и његовог моралног наиретка, мора пожељети, да се оваке поучне бссједе често говоре. У Бишеграду 12. децембра 1888. Вишеградац.

е Богородиде. то у колико се о њему знаде у Светој Гори но писменим документима и по предању. Тај. ноштовања достојни нредмет — појас св. дјеве Марпје, кога је она својим рук^ма радила, пронашла је најприје св. Јелена, мати првог хришћанског цара Константина. Од тога доба, па кроз многе вијекове тај је појас иролазио преко многих руку грчких царева и патријара, док га у почетку XIII. вијека не оте од Грка моћни бугарски цар Калојан. Од Бугара иак отме га доцније сриски цар Сте®ан Д у ш а н, и био је царска имовина све до кнеза Лазара. Пошље смртп цара Уроша 1371., по жељи удове царице Јелене и савјету грачаничкога митрополита Јоанићија цар Лазар подари тај појас у манастнр Ватопед (у Св. Гори), кога је у IV. вијеку озидао цар Константин и његова мати царица Јелена; па да се у томе манастиру моле Богу за дутиу пошљедњег изданка од лозе Њеманића —- Уроша. Године пак 1526., влашки (румунски) војвода Н е а н г начини о своме трошку особиту црквицу у манастиру Ватопеду, у коју смјесте појме, гдје се данас налазн. Кад је годнне 1865. бјеснила колера у Царпграду, православно житељство султанске престонице, па и многи мухамедовци, изјаве жељу тадашњем патријару Антиму: да би се дошуела из Свете Горе која чудотворна светиња, па чиниле литије, денија, модитве и „дове", не би