Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 100

нам је страна најслабија? Шта нам највпше оскудјева? Помолио сам се Богу, да ми Он расвијетли ум и срце. И гле! . . Ево су ми пуне груди, пуна уста једном једитом благом ријечју, а та је: љубав. Говорпћу вам о најсветијој, о најузвишенијој науцп божијој: о љубави хри шћ а н с к о ј. Реците, бива, и сами: мозке ли бити л,епшег, племенитијег наука, него учити људе љубави хришћанској ? ! И видите, та премила ријеч и мене одушевљава, загријева и уздиже, над сваком бојазни, страхом и везаности при првом покушају јавне проповиједи. Пак ћу да поновим слободно и гласно, да се чује по свој васељени, свети наук Господа и Спаситеља нашег, што га је о тајној вечери предао у аманст ученицима својим : С0 сел1ћ, разблсккугк кси гако слршшцм ,иои есте, <ЈШ,е л к> к о к к и/иате соконј. Ова заповијед, заповијед о љубави, јесте камен станац свеколике науке цркве хришћанске и закона њезиних. Бог, који само ријечју Својом одвојп видјело од таме, па учинн, да буде дан и ноћ, који створи небо и одвоји на земл.и воду од суха и учини те пз земље пониче трава, и биље и дрвета са родовима; Бог, који само ријечју Својом етвори сунце, мјесец и звијезде, рибе у води и тице у ваздуху, па звјерад и све што видимо и не видимо; Бог, који створи напогљетку, само рјечју Својом и човјека ; Бог, који је толико моћан и непзмјерно сплан, коме је престо небо, а земља подножије ногама Његовим; Бог, коме се диви и кога слави све што је на небу и на земљи; Б о г, — па је љубио ! И све што јс учинио, што нам је знано и незнано, учинио је и чпни из најчистије љубави нрема свијету, према нама. Та, послао је и Сина Свога, јединороднога, на земљу и допустпо да овдје страда и умреза нас, јер је Бог сушта љубав. Снн божји, Спаснтел. рода човјечијег, који заповиједа цијелом васељеном, који има једнаку силу, славу и величину са Богом Оцем; Бог Син, па је љубио! .1>убио је свијет, љубио нас. Само, јер је по себи н од себе чиста, безгранична љубав, хтјео је, могао и претрнио је претешке биједе, патњу и невол.е: поругу, бијсње, мучење и смрт на крсту. Претрпио онда, кад је пошао да спасе своје мучиоце, својс гониоце, убице своје! Све, за то, што је Бог сушта љубав.

Бр. 7

Па Дух свети, Бог, којп, мудротћу и силом Својом оживл.ав-1 васељену, који је раван Богу Оцу и Богу Сину, сиђе н I земл.у, да спреми и умудри апостоле, како ћо учити људе, да се спасти могу; па п данас и увијек кријепи и оживљава нас, у ту цпјељ, дпровима и плодовима дарова својпх из чисте и превелике љубави Своје. Све, за то, што је Бог сунгга љубав. Па знате лн шта тражи од нас, најмоћнији Бог наш, за ту Своју безграннчну и најсветију љубав ?! Мислите ли што ванредно, што није у нашој, у људској снази и власти? Не. Само хрпшћанске љубави, љубав:1 и опет љубави. Лзубав према 1Б е м у, љубав према б л и ж њ ему, љубав према свима створењнма Његовим. Ја ћу да вас поучим сада само о љубави, коју ваља да имате међу собом, па да се позна, да сте браћа, да с/ге чада хришћанске цркве. Иште_ се од нас да се међусобно пазимо, да се слажемо, да један другог потпомажемо и да увреде праштамо. Јер, људи су као људи. Колико људи, толико ћуди. Док су једни благи и питоми, други су сурови и дивљи; један жели ово, други оно ; једном је кривда, штоједругом по правици и по закону ; један је једпе вјере и народности, други друге. И ко би их еложио, ко задржао и чиме, да се не покрве, да се не дижу један на другог, на сваком кораку, при свакој незгоди ? Ко, да није хришћанске љубави ? Како би се и чиме сузбијала злоба, пакост, ненавист, мрзост и читава поворка других зала, што у свијету владају, да није љубавн хришћанске? Али: „Лзубав хрншћанска дуго т р п и, милосрдна је; љубав не завиди, љубавсе не велича, ненадимасе, — не срдисе, не мисли о злу. Ие радује се н е п р а в д и, а р а д у ј е с е и с т и н и, с в е сноси, све вјерује, свемусе нада нсве т р п и. (Послан. I. Коринћ. XIII.) Тако је љубав крунасвијухришћанскихврлина. Лзубав јесунце, што својим топлим зракама грије цијели свијет, у добру п злу човнјечијег несталног жпвота. Ал' Господ наш, Исус Христос заповиједа нам још: „Козлкжиши искрждго ткоегш гако сд,ик сше". (Мат. XII. 39. ст.) То ће да рече, љубав је плаха, какову је мало час казивах, али је јопт силнија, кад се односи на нас саме, на свако посебно: ј а. Свако најволи и први воли себе, што и Господ наш Исуса Христос допушћа и очитује, дајетако, баш мало час наглашеним ри-

Д.-Б. ИСТОЧНИК