Dabro-bosanski Istočnik

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 101

јечма: „Еозлкжиши . . гако са<н севе". По себи учимо се и друге во.ђоти ; па герајња мета, којој вал.а сваки честити човјек д.ч тежи, јссте, љубити „ближње наше" као саме себе; тако говори Госиод. Кад нам се ово посљ^дње мећс на срце, као најсветија хришћанска заповијед, ублажена је п заокружена уједно, и оиа природна љубав према својој особи, таао, да се не може изметнути у ружни егојизам: у љубав према себи, у првом реду, а на штету својих ближњих. Питаћете ме сад, па које све то ближњи наш ? Можда родител>и и својта ? Још внше што. Пријатељи, еусједи и добротвори нашн? Још више, хјош више. Једноплемепи, једновјернн и сви суграђани наши ? Још више п још дпл.и. Ево да вам речем: „Свп, који носе на себи образ и подобије божије" ; — а био ко богат, или спрома, пријател, или непрпјатељ, добар или рђав, једне вјере или друге, наше или туђе народности. „А к о л н г л е д а т е ш т а ј е к о, г р и ј е х ч и н и т е, н б и ћ е т е п о к а р а н и о д закона, као преступници", пише у послан. Јаковљевој II. 9 ст. Јер, сви л,уди имају једнога Бога за Оца, дакле су браћа; сви су саздани у славу и хвалу имена божирт. А Исус Христос је рекао: „Т о је заповијед м о ј а да се љуб и т е м е 1) у с о б о м, к а о ш т о с а м ј а в а с љубио." Јов. XV. Дужни смо љубити ближње добре, ал' и ближњс рђаве. Горде са толико л>убави и пажњом, колико и смјерне, зле и упорне колико н благе, памрштене и зловол.не, колико и љубазне и веселе, ријечју: дужни смо п највеће - грјешнпке љубитн и њнховс грпјехе праштати. То ваља разумјети: мрзи ненавист, злобу и гријех од сваке руке, али не мрзи на људе, који с вољом, или без воље, случајем или хотимично, нз нужде или из обијести чине гријех. Та таковн ће злоеретници једном свакојако кажњенп бити, па још од најстрожијег н опет најправеднијег суднје, ако се то јест, не поправе до смрти своје. Ви им праштајте и пазите их, као што је оно праштао п пазио и Господ наш тешкога грјешника, разбојника на крету! Знатс како му се оно тужно мољаше, свјестан гријеха својих: „ П о/иани Л1А Господи! егда иријдеши ко царстЕИЈ ткоелгк . . а најмилостивији му говори: „Лдшнк, днес со лнкмо к ^ деши к г ћ. раи." (Лука 42 и 43.) Бог не ће смрти грјсшника, но

хоће да се покаје, поправи п да жив буде. (Језек. XVIII. 20.) Бог нх не лишава благостн своје, док су год на земљи: „О олнце кожже сјшт на докриА и злиа ". (Мат. V. 45.) — Тако је рсд, да ii ми чиш1мо, Но, дужни смо и оне љубитн, којп нам лично пакосте, чине нам зла и прогањају • нас. Како диван наук и колика љубав у хришћанској цркви! Ми и за љубав, толико пута, враћамо мржњу, и за добро зло, за искреност лаж и завист, — у колико пак мање чинимо за зло добро, за зађевице мир, за увреду опроштај ! Ал' благи наук Иеуса Христа, најбољега учитеља, изрично налаже, да п оне милујемо, који нае мрзе и оговарају, који нас вријеђају п чине нам зла. Налазио сам, истина, да и Мојсијев закон казује, у V. гл. XV. 17. ст: „ОлкннастЕ, гако р*чжо естк коз/нокииш искреннаго ткоего и козненакидеши крага ткоего", ал' Син божији додаје још: „Ззк же Г/иголн) калгк: Днокнте и краги кашА, клагослоките К /1ен 8 ш , ја кга, докро ткорите нжакндА1ЦИ/И г к кас"к, и /ИО/ШтесА за ткоргаш,ИА ка^ик окид8." Мат. I. 34 и 44. — Толико је дпван наук; толика је љубав у новозавјетној хришћанској цркви !!.. До душе, није ми вајде крити, да је слабим људима тешко узвисити се до те племенитости и доброте, да и свога н е п р и ј а т е љ а милује п штује; али правом хришћанину можно је ипак. Можно кад се хоће и кад се вјежбамо у таковој врлини. Та, има и у прошлости пуно дирљивих примјера благости и љубави у смислу јеван-ђелске заповиједи, а да мученике те науке, новозавјетне цркве, н не помињем! Но, што да нх побрајам ?! Боље је овако: ако ти је ближњи зла чинио, сјети се Сина божијег, и 1Бему су чпнили зла; руган сн био, ал' и Исус бијаде руган и гоњен; презрен си био, али и Господ бијаде презрен; најљуће си увреде поднио, поднио их је и Син божији; па ти још ниси осуђен и на крсту разапет... Ал' Господ и с крста још шапуће благи наук: „Опрости им, Оче, јер не зна]у шта чине!"... Ето то сезове: љубав, љубптп ближњег! Такав вал^а да је Хришћанин, па да се позна, да је ученик најбољег учитеља п Господа! Благо свакоме Хришћанину, који пази и љуби не само- обитељ своју, но љуби и ближње своје. Благо свакоме, који потпомаже нсвољнпке и паћенике, колико до њега стоји, а не пита их