Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 242

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 15

више свију земал.ских блага држећи опће добро, крст часни и златну слободу и свој поштени образ, дочекаше оног огромно већег и јачег непријатеља тако дивно, тако храбро и таквом јуначком одважношћу, да је побједилац непријатељ далеко горе изгледао од побјеђених али славних наших оних јунака. Истинит свједок је томе божијем чуду, уговор, ког је морао побједилац Бајазит с нашима склопити, по ком је и даље Србија остала Србима, а измирени непријатељ повукао је своју заоставшу војску натраг, задовољивши се само са неком малом годпгањом дацијом; будући нашн јунаци ма и слабпји од непријатеља бројем, али много јачи вјером у Хрјету „угасише сплу огњену, утекоше од оштрнца мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у бит-кама, растјераше војске туђе". (Јеврејима послан. Апост. Павла 11. 34.); јер је Бог који рече: ,сила се моја у слабости показује са свијем (II. Коринћ. 12, 9.) те зато после оне ужасне, али ипак неконачне катастроФе благодарећи они Богу, апостолским су се ријечима тјсшили говорећи: ,,у с в е м у и м а м о невоље, а л и н а м с е н е д о с а ђ у ј е, забуњени с м о, а л и н е г у б и м о нада; н р о г о н е н а с, а л и н и ј е с м о остављени; о б а љ у ј у нас, али негинемо" (II. Коринћ. 4, 8—9.) Тако је љубезна моја у Господу чада — возвеличио Бог и преко оних наших славних праотаца име евоје те зато и „илииа и \"к жнк8 г гк п г к родм, м слакд И \"К НЕПОтреБИТС/Л". Повјесница људеког рода записује много примјера одличних људп, који су били изванредна иојава свога вијека. Свака ера измсђу опћих људи броји и узвишене своје личности, које су изванредном својом способношћу или изврсним врлинама игралп велику улогу у друштву и обратилп на себе пажњу и сувременика и потомства. Једни су се одликовали као велики завојевателзи, завојевавши јунаштвом и војничком способношћу велики дио свпјета, те милионима људи прпклонили су кољена своја и главе пред сјајним престолом њиховим; други, узвисивши се до највећег степена цивилних званија, прославише своје државе особитом својом дипломатском способношћу ; неки су пак великпм својим оштроумљем и превасходном умном способношћу достигли врхунац људеких знаности, те својим мудрим проналасцима обратише на себе чуђење свијета; па било

их је и онаких, кој и су помоћу изванредно сретних по њих околностн, нагомилали свјетско благо и постали пребогатима и велепосједатељима, и у кратко да кажем : било их је много, који су се у разним јавним или политичним знањама одликовали због разних својих изванредних врлина и способности. Али је питање : да ли се човјечанство осјсћа признателним према свима тима и њима подобнима, и изговарали и њихова имена с похвалом и славом ? То не ! таква племенита награда одаје се само онима, којима је то изванредно узвишење, на које их је божијп промисао узвисио, послужио вао полазна тачка за корист и добро човјечанства. Општа корист је најтачније мјерило, којим човјечанетво мјери и одаје почаст и славу одличним својим мужевима Нека се ко узвиси на пајвећа званија ; нека управља свијетом моћу и способношћу ; нека је он ријетка појава највећег оштроумља; нек нагомила сво свјетско благо : ако се од овпх пзванредних божијих дарова неускористн човјечанство, никаква се почаст, ни најмања признател,ност неодаје прнтјежатељима онаких врлина, способности и положаја. До душе, чуди се свијет и онакима за изванредну њихову срећу ; ствара и повјесница Еру од подузећа њихових; али све ово држећи она као изнимну посљедицу изнимних прпродних дарова и разних других благонаклоних околности, на једно само обраћа сву своју пажњу: каквих т. ј. заслуга, коју ли општу корнст допринијели су ти изванредни мужеви ; па ако су им та изванредна њихова одличија и положај послужила на задовољстко њихове себичноетп и таштине, или за до&*ижење ниских и нечовјечних цјели, без да су оставила трагове користи по друштво, такови изванредни мужеви док су живи уживају пеку притворну почаст од опкољавајућих их ласкача и друЉх некпх, који за будп какву нужду или интерес врзлају се око њих; или пошто помру, угаеи им се за свагда п та лажљива хвала и слава „Изчездк>т г к" — вели пророк Давид — „к г к сбггк дше и\ г к и /гкта и\ г К со тфлжмгћ" ; те тако они једино са собом носе у гроб сав терет привремене своје гордссти и сјаја, а повјесница пзносећи - само имена њихова, и то на допуну кроникс човјечанства, никакву част, никакву славу, ниједну похвалу неодаје пм ; шта више осуђује их строго и жнгоше, што мјесто да су користили по свом високом положају својсм народу, провели су сав