Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 19 и 20

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 319

Још је осии тога занимало сваког да види и зидине од кула и дворова, што су одмах на догледу из црквене авлије над Врбасом све уз бријег једна над другом, те пошаљу браћа да се и тамо по један барјак на сваку зидину побије нек се и ледени кам у српско одијело обуче, бар након 500 год,, кад су се свијетла срнска господа китила златом и сребром. Сутон паде а ладни вјетар из брда опомену свијет да је вријеме, да се потражи мало и почивала и топле ватрице. Г. Митрополит је био гост Хаџи Сабитаге Ђулишилића, нашег брата Мухамедова закона, који се лијепо попашто да свог високог госга дочека што бол>е, а ејвала му на том и од нас. Друга Србадија није стана тражила но се просу по прострдну пољу, попали као голубови, све јунак до јунака, брат до брата, као }една Фамилија. Милина је било погледати кад се распалише ватре а поставише совре да осмочи што је коме Бог и свети празник подарио. Добро је било што је ћардак бегов мало подаље од цркве био, те г. Митрополит могао преданути и мало оспавати, а ко се крај цркве нађе, томе није било до спавања, јер кад Србин мало заложи а подобро повучс заори се пјесма и поведе коло до зоре, не би заспао, ко ни неђељу није спавао, код онаког збора и весеља. Па још да чујеш српскога гуслара, како му струне јасно гуде а грло га служи мушки и јуначки, чује му се „Боже мили" по свему народу ! По читаве четице народа мого си тако наћи, крај једног гуслара, али највиђенију и најкићенију одмах према црквеној авлији до велике совре, гдје бијаху пали и засјели гости из све Крајине, а из сваког виђенијег мјеста : Бањалуке, Приједора Градишка, Нови, Прњавор, Варцар, и т. д. послали су ту прве своје грађане и свештенике; па се стари знанци и пријател.и састали да по коју прозборе а борме и попију, та таки састанци су ријетки. Било је ту и лијепих разговора и пјесама, јер прикупила се младеж из пјевачког друштва бањалучког, да п она допринесе што весељу, па ређлју пјесме најзмјенце са гусларом, да га вад.да у свој Босни неима но је Лазичић младп. Вече је било спрва лијепо, а всчерњу у цркви обавио је честити прота Пећанац из Варцар ВакуФа са многобројним свештенством. На уранку, у јутро рано, божији дарак,

сићушна кишица просу се, нијел' Бог дао да санере оно рђе, што нас једе и у раду смета. Можда и јест одбила свпјета оближњег, али ко на збору би слабо ајаше, јер весла Србадија по старом све и даље док не зазвонише звона и не запуцаше прангије, те се народ слегну у цркву и црквену авлију. Свечану јутрењу молитву служио је прота Пећанац и Чулић пз ВарцарвакуФа са присутннм свештенством. По свршетку јутрење допрати свештенство г. Митрополпта у 10 сахата, пошто дочекаше свештеници други ЕЕ>ег. Внсокопреосвештенство дође у пркву и наста облачење, а за пјевницом запоја српски учптељ пз Бањалуке велико „Цар небесни". Кад се Митрополит обуче обављено буде водосвећење и свечана литија са обнашањем око цркве св. мошти, освећење цркве и најглавни чин освећење престолне плоче и мазање цркве св. миром, а затпм отпоче света служба божија. Уз г. Митрополита служили су службу проте: бањалучки Вид Ковачевнћ и варцарски : Пећанац и Чулић са многобројним свештенством и протођаконом Бонпсовић. На служби је пјевало српско пјевачко друштво бањалучко, које је корпоративно било дошло. По великом входу држао је г. Митрополит бесједу пуну поуке а врло сходну приликама. У цвијету покварености и неваљства онијех, који су позвани да народу предњаче рекао је г. Митрополит пропала је српска слава и величина а по предању и манастир Крупа подлегао дивл.ем бијесу, недужан, али с туђег дуга, с неваљства, неслоге, обијестп п непоштења можда не самог народа колко господе и властеле српске, коЈој није ни до чега било, него сваком до својих саможивих цнјели. Дуго је требало времена док је јадна раја одужила дуг а свети Храм опет пропоја у славу божију. Ако хоћемо да се учимо памети у историји тог догађаја пуно је поуке, на коју је лијепо упозорио народ, да би се од истих гријеха дал.е клонио, него у поштовању свачнјих заслуга уживао а у хришћанском и родољубивом свом раду утјеху и у добру и злу налазно, поштујућн један другог и лубећи као брат брата, што и црква и земаљски закони траже, којима треба да смо благодарни и послушни. На нуно мјеста није могао г. Митрополит све ]асно ни изговорити, јер му је суза заставл.ала и прекидала ријеч у устима, кад је спомињао јаде и невоље, које ]е наша црква и