Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 21 и 22

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 347

етвари (сасуда) и одежда (хаљина), те због тога је српска православна Сарајевска општина и послала у Русију ради добровољних прилога за грађење св. цркава, и за корист мушкпх и женских школа, Архимандрита (поеље бившег Дабро Босан. Митроп.) Саву Косановића, којем су и повјерили^ св. моћи првомученице Текле. Године 1872/3. пошаље Сарајевска срп. прав. обштина Архимандрита Саву Косано-

внћа у Русију да за помоћ нове Сарајевске правосл. цркве купи добровољне прилоге од правос. браће Руса, давши му да ионесе са собом и свете моћи (деену рукуЈ свете Текле. Архим. Сава изда на руском језику житије свете Текле, да би свакоме дариватељу и приложнику дао као за спомен по једну такову књижицу, са које сам ја ево и превео овај жпвотопис св. Текле. Преводилац Р. Ј. Чајкановић.

Допис. Годишњи парастос блаженопочившем херцеговачком Митрополиту Леонтију.

Врло би ме обвезало уреднигатво овог нашег л.убљеног листа, кад би овим ретцима уступило мјеста. Дан за даном пролази, еле ево и година од како се незаборављени и непрежаљени наш Архппастир Леонтије преселио са овог варљивог свијета, са земље на небо, из кратко - временог у вјечни живот. Дан 12. октобра прошле године забиљежиће наша српска црквена иеторија црним словнма као злокобни дан, када нам је Србин Архипастир уцвјеливши своју паству испуетио своју родољубиву српску душу и отишао Богу на истину, да му се моли за мукотрпно раскомадано Српство, да га опет огрије оно сунце, које га у вријеме Душаново гријаше, пада тако у једном колу опасано слогом п љубављу у истинптој св. православној вјери славп Бога, Творца свога. — Смрћу блаженоцокојног Митрополита Леонтија задесио је тешки удар Србе Херцеговце. У њему је изгубила наша црква вреног Архијереја ; изгубила је Херцеговина опште л>убљеног Митрополита свога ; изгубило је наше свештенетво милог и узоритог Архипастира; изгубила је српска школа великог добротвора; изгубили смо ми Мостарци ваздатњег пријатеља, и Српство је у њему изгубило жарког родољуба. Да тешког, да големога губитка ! Он је цијелога, вијека својим животом свакоме Србину служио за углед, као свештеник и слуга божијег олтара, служио је вазда на част п корист цркве; просвјету је као ико љубио ; за времена у нашој отаџбини и ван ње свагда се о добру, користи и напретку цркве и народа неуморно трудио не жалећи за одбрану вјере и народа ни самога

живота. 0 његовои раду и понашању у митрополитском достојанству није моје као свјетовњака да говорим, остављам да о томе рекну онн који су мјеродавнн о томе пресудити. Али ћу ипак с.мјело рећп, да је и као Архијернј служио вјерно и поштено и као добри пастир није жалио ни душу своју за стадо положити. Имао је лијепе назоре, добре жеље и племените намјере али жали боже све то за мало бијагае и еве с њиме у гроб леже. Но смрт његова ево и након године није могла тако лако избрисатн у нашем народу оне симпатичне осјећаје и ону неограничену љубав, којом га је народ за живота обасипао и обдарпвао. А колико га се нага народ још данас сјећа, види се из огромног бро;а народа којим је посјећен годпшњи парастос 15. о. мј. а за покој племените Леонтијеве душе. Народа се бнјаше толико слегло да нова саборна црква бијаше дупком пуна.У цркви бијаху заступљене и војне и грађанске власти. Након јутрење, пошто је госп. Митрополпт СераФим са мјесним свештенетвом и својим ђаконом свечано одслужио божествену литургију, тужни гласови црквеннх звона огласигае почетак парастоса. Свак је у руци држао запаљену свијећу молећи се побожно и смјерно вигањем Творцу, и упирући тужне погледе на гроб покојног Митрополита, е би реко, да се сваком туга на срце савила. Наше врло српско пјевачко друштво „Гусле" хармоничним појањем одговаралоје како при литургији тако и при парастосу. Особито при парастосу умилно појање потресаше дубоко срце сваког присутног Србина. На нарастосу пошље јеванђеља изговорио је бесједу пречасни