Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 348

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр. 21 и 2 2

паЈ)ох Алекса Чокорило. На бесједи имали би му примјетити, јер је у истој требапо оцртати живот и рад покојников са аеивл.им ријечима и пунијим изразима, који пристоје ономе доброме и лијепоме гласу, што ге Је покојни Митрополит оставио за собом у цркви православној и народу српскоме. Осим тога говор нешто са муклог гласа, а нешто са рђаве гестикулације није учинио никаква утиска на слушаоце. Погаље говора срп. пјев. друштво отпјевало „вјечнаја памјат", што је опет све присутне дубоко гануло, а затим тужном и лирљивом мелодијом отпјева ову опроштајну пресму : Ах, како нам овај Горки часак стеже груд! Ах, како нам ова Задња пјесма сапе уд! Сузне су нам наше очи, Срца пуна туге! Сталне среће нема, Иа овоме јадноме свијету. Мирно спавај, У гробу тихо почивај. Истина је горка Да је живот само сан. Све изчезнут мора, Кано пјена водена. Надежда нам свијетли, Нашсг жића тавне путе, . Надежда на покој Кад нас ладни у гроб спусте. Сад Бог е' тобом, Јер п ми ћемо за тобом. Пошље опроштајне пјесме, којом се парастос заврши из стотине људских срца жалосни су се уздисаји отимали и гласови чули: „Вјечна тн памјат, добротворе, утјехо, заштито и добри владико!" А слава ти имену п лијепом сгтомену. који сп за вазда међу нама оставио! Из ријетке љубави и поштовања према своме брату, другу и састрадалнику нстога дана давао је господин Митропомит ручак на коме је било заступљено: свештенство, српеко учитељство, срп. прав. општина и српско пјев. друштво. Поред ових на ручку је присуствовао и пресједник српске онштине требињске г. Черо. За ручком пало је више здравица за успомену и блажени покој .Леонтпјеве душе,

пошље којих се сваки пут отпјевало вјечнаја памјат. — Овако вам ми скромно и тихо али и достојно проведосмо годишњу успомену смрти нашег врлог покој. Архипастира Леонтија. Из свега овога види се какву љубав код свога народа може да стече прави Архипастир као што је био покој. Л.еонтије. А та љубав народна, која ће се с кољена на кољено у аманет предавати више му данас мртвоме вриједи него и најљепшп и најдуготрајнпји споменик, што би га њему на овоме свијету могли подигнути. И ја пишући ове ретке из чисте жарке љубавп и поштовања према блажено-покојном митрополиту Леонтију, немогу а да му при завршетку неузвикнем ријечима неумрлог ловћенског генија владике Петра II. „Благо томе ко до вијек живи Имао се рашта и родити". Мостар 16. октобра 1889. К. Мостарац.

Допис. На многим се мјестим од скора почеше подизати цркве, гдје, да се извршује божествена литургија, гдје, да се даје пастви духовна рана и духовно пиће; тако и прије неког времена сложише се вриједни Ср^п у Калиновику и здоговорише се, да подигну српску цркву, да се и код њпх разлијеже црквено звоно ; да се и њина дјеца моле у својој цркви своме ђеди светитељу Савн. У томе им притече у помоћ Виеока Земаљска влада, која пстијем пружи помоћ од 1000 Форпнта, те се скоро и доврши иста српека црква у Калиновику. Црква је средње величине, а врло лијеп план има. Налази се на једном брежуљку, а около ње, на дуго и широко, пружиле се српске куће п домови. Калиновик је иепостава котара ФочанскогОд Фоче је далеко 8. сати, на западној странн. У Калнновику се налази комунална школа. Српске нема. Толико о Калиновику. Но, сад да Вам јавпм, каква је била свечаност : Цркву је осветпо Виеокопреосвештени Господпн СераФим Перовић, у нсђељу — на Покров т. ј. 1. Октомбра. Народа је било са више страна, а највише је било Фочана, којима нека је хвала, који нису пожалили труда те су помогли цркви са прилозима. Живили! Фочана је било око 100 душа. Више од 80 коњаника. Гости су