Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 21 и 22

Д.-Б ИСТОЧНИК

Стр. ЗЗб

шта ти још није ту, па онда на много мјеста не ће свога свештеника ни љебом да понуде. Мени је год. 1885. казао један : „Зар ја теби давати за вјенчање по 5 Фор., а моја жена још да ти ручак готови" ! Не знам да ли је свађе тако, али овдје на граници, ђе је свијет пропао и физично, материјално п морално, баш не зиамо, шта ћемо радити са овакијем стањем ! — До сад је свештеник на збору и код своје цркве био иочашћен ручком, а сад овдје ни тога нема. Лами начка парохија броји до 200 православних српских домова, па залуд је тамо храм црквени св. пророк Илија, залуд су „масла" и молитве за љетину на Видов-дан, ти људи не дају свештенику ни црне каФе, бар кад из цркве изађе уморан и гладан. Парохија та од скора нема евог одређеног свештеника, него-ли ју послужујемо нас двојица из вароши, а више пута одреди се по потреби и који селски свештеник, да тамо оде св. службу свршити, алн како му нема ни коња ко примити, а камо-ли, да му зоб и сијено донесе, то се ови нећкају тамо ићи. Прије свијет овај није таки бпо. Па шта сад из свега тога ељедују, него-ли то, да свештеник из своггг џепа мбра узгтмати у својој парохији и себи ручак и коњу зоб и сијено, а одкуд ће се то чинити кад су наши нриходн слаби ?! —- По читаво љето, од Ђурђева дана па до мале Госпојине, у парохији посла није, него-ли по ђекоје крштење, а ријетко кад друго што ; а живити н трошити мора се, а одкуда ? — кад нема посла а нема ни плате. Са оно кукавног бира, што је с јесени са преговором н инадом добивено, живи се читаво љето, а видили смо ето, како и с тијем стојимо. Свештеника је чисто срамота видити, како иде од куће до кућо и добива шамаре од своје пастве за оно, што би му се морало драге вол>е дати. Особито онај сир и скоруп уз Петров пост купити, чисто је понижење за свештеника да као прави просјак иде са букарицама од куће до куће и дражи свјетске псе, па шта и од тог пма ? Ја имам до 300 кућа села, па шта добијем ? По 3 и 4 дана свргне се човјек с ногу, па тешко по 6—8 ока масла топљена и по 40--50 ока сира кисела; а одкуд ће битп, кад свијет не да, него ли по кашику двије оне јадне повлаке, која се путем трусајући испљуска. Од толико кућа, тешко три четири куће да дадну по кашику чиста масла. Овај обичај купљења мрса већ су неки свештеници напустили, јер не имају зашто

одати. Оно, што је досад у обичају било, да се за молитве над љетином обршене по варићак шенице узме, и то се више не даје, и, тако рекао бих, да је по свој прилицп одзвонило досадашњим наплатама у парохијама, па и нека одозвони, али је питање, како и шта ћемо узимати од сада? Треба дакле одредити стално, штаће свештеник наплаћивати, а треба му његово осигурати, па ће онда и с в о ј е д у ж н о с т и тачнијевршитимоћиј Од свештеника наши, доста се данас тражи, и сваки недостатак, мана, немарност, неуредне владање види се, па по ђешто и казни. А овозло као да се и не примјећује ! За свештенике у селу и којекако; нешто од парохије, а више од своје љетине и марве заслужи, па се и опет мало њих може са својим стањем похвалити — нити се какво велико добро и напредак види на њима; али шта да рекнемо ми, који смо у вароши, који одјединог прихода из парохпје морамо и себе и своје продице и кућу издржавати, па и оставити нешто за „црне дане"? Тешко је и жалосно то. Знамо мп како нам је, а види и свнјет па н прнзнаје многи, да нам је слабо и да би нам требало помоћи. Нама би се оном окружницом Високопреч. Конзисторије од мјесеца Јула. 1888. могло помоћи, и ми би бар у овом крају задовољни били с њом, и ако се на другом мјесту свештеници мргоде на њу; али ево муке, кад парохијани не ће нп тако. Познате су ми двије босанке општпне које јаван протест против тој окружници праве, те једни веле, да не може народ по истој окружници свештенике плаћати, а и други кажу то, и противе се, што је та одредба издата без воље и питања народног —■ без скупштине. Нама свештеницима није до тога, ко је мјеродаван такво што као стално потврдитн, пошто ми сви имамо нашу претпостављену духовну власт, и од ње тражимо помоћи, а народу небранеумијешати се у посао, који сеињегове коже тиче. Давно је била јесен г. 1882. кадно су све црквене општине и свештенство нашс позвани били, да даду свој глас и мишљење, како би се свештеничко стање у Боени уредитп могло, па је то заћутило, јер народу као да ннјесу брига попови њихови, а кад сад треба једном одредити, да знамо, шта је наше, онда се многп љуте и вичу.