Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 336

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Бр 21 п 22

Ја мислим, да би баш наше славне црквеношколске општнне прве требале да се марно заузму, да се ово једном у свој ред доведе, па да и свештенство дође у бољи склад и лубав са својим парохијанима и да се једном учпни једнакост у наплаћивању свештеничких побирања у свој Босни, — што би свима морало бити право. Овако једнп узнмају шиљеж, а ми на граници тога немамо, други опет пићу и дрва, а ми нп тога немамо, трећи накнаду или награду од вис. зем. владе, а ми ни тога немамо, четврти краве и волове за опијела, а други то не смију; ја не знам, шта то све значи ?, — ваљда ово нпје једна земља и народ, ваљда нијесу једни синови, а други пасторчад ? ! Ми сви видимо, да се мања друштва и задруге у свијету уређују и сталан им се иравац даје у вршењу свога посла; видимо, да трговац своме еспапу а занатлија своме рукодјелију цијену зна, за које мора му се платити, а ми свештеници баш смо у назатку остали. Нама је криво, а и опет вика на нас ! М и с м о с н а ш п м народомиод њега сенеотуђујемо, као штонам неки оће да кажу; но прије бпх рекао да народ нама оће леђа да окрене и данас запоставн. Нека се добро размисли тај наш српски народ у Босни, јесмо-ли и можемо-лп ми бити криви за то, ако оћемо, и то ради нашег бољптка и ради веће и јаче љубави са нашпм парохијанима, да се једном уреди наша дотација, као што је и по другпм земаљама уређена ? — Ми о отуђењу никакву не мислимо, ми се ником не продајемо, ми наш народ љубпмо и за њега, ђе се и колико се може, радимо; само би ради, да се оно што је забатаљено п што нам шкодн, исправи и у свој ред доведе, а то исто треба да је рад

и сваки брат и свјестан Србин, не саме користи ради, колико мпра, љубавн и реда ради. Нама је заиста горе, него ли до сад, па се зато и зкалимо и отворено велимо, да овако не би требало да остане, јер није право, као и то што није право, да мјеродавни (?) ово својим очима гледају, а не ће томе лијека и правца да даду ! „Сваки је радник достојан своје плате", вели св. писмо, па одкуд је сад то, да се евештеничко запти н не плаћа, а да ономе, који се противи и дужан остаје чак ни суда није?! Ово није 14 вијек. Све друштвене прилике уређене су, иа и свештеннчки сталеж не би требао да остане најстражњи. Впсока земаљска влада, наша високопречастна Конзисторија и народ наш, има ли би, и то што је могуће скорије, бриге своје и на овај предмет сврнути и пружитн нам руку помоћи, како би и ми једном задовољније могли одпочети наш рад у народу и цркви. Не може ли и нећели од тога ништа бити а оно требало би знатн, можемо ли и смијемо ли предузети наплаћивање наших доходака по досадашњем „старом обичају", па ћемо н тако чинити, но рекао бих, да нашима ни то не звонн добро у ушима. Пречасна господа н у Христу ми браћа свештеници, који су вјештији перу, нека у погледу стања свештеничког пзволе и за свој крај што год рећи, и нека се одмах овоме прикључе, ако им што Фали, и ако је и код њих тако ?! С кога краја ћутили буду, то сигурно тамо се најцрије свеже во за крст, па се онда оппјело чпта, а ти да боме, неће имати узрока ни жалити се. Један у пме свога протопопијата.

0 манастиру Возућој.

Овај манастир зове се Возућа, због тога што је саграђен у селу Возућој ; село пак прозвано је тако, што еу ту некад били некн возарп, који су возили јапију ријеком Кривајом. Осим тога још и ријека, која тече испод самих зпдова манастирских, зове се Возућица, а и то ће ваљда бити због сеоског имена. На оном мјесту ђе је некад био огромни манастир, сада је црква, која је подигнута на

темељу старе цркве, у истом стилу п велпчинн. Почета је оправљати се 1856. а довршена 1859., освјештана је пак 1865. на Богородпчин покров од Епископа Внсариона. Градпли су је људи из села: Возуће, Вуковина, Хрга, Миљевића и Свињашнице, ђе је онда било око 120 кућа. Покретачи тога били су прото-а онда поп СераФИМ Марковић и поп Јевто Поповић, а од народа, Марко Ристанић,