Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 21 и 22

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Срт. 337

Марко Стакић, Митро Пашалић и Лаво Настасић. То је народ једва дочекао, и то је с таким одушевљењем радио, да причају, да ниједан светац није био, да није сво женскиње из реченије села, донијело по камен (тесани) на рамену. Казују за неку баку Илинку којој је онда било око 70 година, да је она највише камена донијела, те тијем и женскиње подстрекавала. Камен се носпо из 2—3 сата хода, ђе се сјеко и вадио из обала, које нијесу биле приступачне ни коњима а камо ли колима. Да је- народ био, одушевљен зато, види се и отуда, што је и осим тога што су радили (иргатовали), што год се могло урадити без мајстора, још дали 100 кеса (50.000 гроша) готовије новаца, за мајсторију и друге трошкове, што нијесу могли собом урадити. Кад се узме у рачун да је то новаца дало 120 кућа сељака, без икаквог пореза, него шта је коме могло од срца поћи, види се да је то народ учинио од свега срца. Озидан је и скубећен каменом, те онда покривен растовом даском; који је кров трајао 25 година, т. ј. до 1884., кад је опет покривен лучевом даском, (за који кров веле да море трајати 80—90 година). Од пређашње градње, само је патос црквени и прагови на вратима средње цркве заостао. Патос је био мермерни, али је при рушењу цркве већином изломљен. (Изломл,ен је кад је црква рушила се, те камење које је одозго падало, потрло га је; а нема трага да је од ватре страдао, као што је казано у Н1ематизму, за 1884-5 и 6 годину. Прагови су такођер од мермера као и патос. (У Шематизму је казано, да су и довратници од прије заостали ; али то није, него је посље направљено). На прагу који је изнад спољни врата, познају се линије — црте — што је сасвим прилично, да је ту био неки натпис бојом написан, који је иослије киша и вријеме уништило. Другије каквије нат писа, нити трагова од њих није се нашло. Пређашњи манастир имао је млоге своје ћелије, које су све биле зидане, и које су као какав град опасивале сву цркву. Највеће ћелије биле су са западне стране, под којима су били дубоки подруми. Такођер су биле ћелије и са јужне и источне стране; са сјеверне стране, која је под бријегом, судећи по зидовима нијесу биле одаје, него неки магазини. Једна капија била је у углу југоисточне стране, којом се

излазило на лиЈепу равницу, ђе су сада људи поградили колибе, да имају ђе преноћити кад цркви дођу. Друга капија била је на западној страни, који је пут одма преко ћуприје — на ријеци Возућици — у шуму водио. За овај манастир неморе се до сада казати кога је зидао, нити кога времена.. Само по његовим огромним зидинама, види се да је то моћна рука подизала. Ма да овдашњи свијет говори, да су га Немањићи правили ; те се без икаквпје доказа, а судећи по положају, и ако је вјеровати историји, немере узети за вјероватно. А како се мени чини, то је народно предање поникло из нашије народније пјесама, које казујући славу врлије Немањића, дотакле су се у једној пјесми и манастира Возуће. А та пјесма опет чини ми се, да је из главе слављенога Филипа Вишњића иошто ју је Вук од њега преписао 1 ). Па пошто је Вук давно ту пјесму издао и по свијету растурио, те су је имали одмах и овдашњи попови, који су први вјеровали у важност те пјесме, одашта мислим да је и народ узео у главу. Сад поред овога имам још да изнесем народно предање, о запуштењу и разорењу овога манастира, које се макар у неколико море узети за вјероватно. Дакле то је предање ево овако: Прије су у овом манастиру живјели млоги калуђери, и имали су такођер и млоге земље, од којих су се издржавали. Ту њихову земљу сачињавала су села: Возућа, Миљевићи, Вуковине и Осјечани, ђе сада има близу 200 кућа. У то вријеме био је у Гостовићу, неки Јован Клисур војвода, (свијет каже: „Клисур војвода") који је био као неки управител. старјешина — над том околином, у коју је спа дала сва долина ријеке Гостовића, па све до Жепча, ђе су онда сами Срби били. Данас на том простору стоји 9 села, у којима до 350 кућа има. Веле, да би те војводе (мора бити да их је било и у другијем мјестима, ђе је повише Срба у заједници било) морали сваке године, по једноч отићи цару у Стамбол. Јсданпут кад је овај војвода ишао цару, неђе у путу нађе некакву дјевојку Херцеговачку, те је доведе за свога братића. Кад је позвао калуђере из Возуће, (од Гостовпћа до Возуће има 3—4 сата) на вјенчање те своје снахе, онда калуђери кад дођу те узму књиге Ј ) Као што сам то један пут говорећи о манастиру Озрену докозивао у „Босанској Вили" за 1887. број 13. страна 199.