Dabro-bosanski Istočnik

Бр. 24

Д.-Б. ИСТОЧНИК

Стр. 375

бољитак Српства, но хтједоше да остану потољи, него се својски посла иатише не зкалећи тјелесне, ни материјалне жртве, и само да се достојним синцима покажу старе Транунпје, те пред Српством образ освјетлају. II заиста су га освјетлали, ако никада, а оно сада у потоње вријеме одкад добише дичног и врлог Срб-неимара, који је ударио темел. нробудившој се српској свијести; како у слаба тако у јака ; како у малена, тако у одрасла; како у сиромашна, тако и у богата Требињца! . . . Тај дични „Неимар", који дође „свој својему" да цомогне; око кога се цијело Требнње креће, јест свештеник и син „Крша" Херцеговачког — часни госп. Пјешчић. Он је неимар и раденик; он је Србин и Хрпстјанин ; он је ријеч и дјело; јер баш код њега вриједе и пјесникове ријечи : „Добар паетир, јер што каже ином. И сам својим потврђује чином!" Он је потврдпо и учинио много, како дође у Требиње. Ревном његову настојању и заузимању око љанске св. Савске бесједе, има Срб-Требињац да захвали, е је добио ловор вјенац међу Српством, о којој ћу овдје у кратко проговорити. Година ће дана о св. Сави бити, када се први пут у Требињу у „новој сали" код госп. Куртовића збуба свијета, да кркнути не можеш. Ту не само да се био слегао свп]ет из мјеста п околних села котара Требињског, но се и по конак ода и два потрудила вриједна Србадпја, да види ову прву славу, којом ће да се прослави српски просвјетител, и учител, — св. Саво. Ту их бијаше пз Гацка, Билеће, Дубровника и т. д. дошло; а и цијело чиновништво града, те од првога ло пошљедњега официра. — Сва та свјетина у мртвој тишини једва очекиваше глас звонцета, када ће се подигнути застор и показати омладина ерпска. Но и то их из заноса тргну — застор се диже ; а сину лијепа кита омладине уз школску младеж, те отпоче бесједа својим редом. Ко ће да опише онај призор, гдје човјек не зна: да ли ће оком мотрити „кршну омладину" у богато окићеноме народном одијелу, или би слушао заносне звуке поздравнога слова ! Овдје управо не знаш, шта би! . . . . Бесједа ]е дивно текла својим редом уз бурно клицање и пљескање публике.

У првом дијелу бесједе управо не знаш, кога би похвалио, када свакога само дјело хвали! Ту не знаш, или ћеш похвалити госп. Јова Ћеловпћа, који својим живим и заносннм говором публику очара и задиви, или би ону у дивном руху црногорскоме, која онако красно а вјешто декламира „Маргита дјевојка и РаЈко војвода", која се онако вјешто и орпгннално приближи „Маргсти", да онолики пљесак и бурно клицање изазва у публике. Уз ову госп. Анђелију Ћеловића, особито је пажњу на се обратила и врла кћерка јуначкога војводе Херцег-крша госп. Ружа Петковића — са својом декламациом. „Ђурђевдан одЗмаја!" Па и пјевање је прилично ишло! . . Задивл,ени овим дијелом бесједе, једва очекиваше публика да се застор подигне и други дио почне. Но што пде брзо дође — застор се и опет подиже. Сада си тек имао шта видјети, и рашта и доћи ! Ту тн сједи јуначки војвода у богато окићоној војводинској одори, мислиш да је за рат, или у гарду Господару на дочек пошао, па теке се ту свратио, да оној около себе Србадији и ситној Пиперади, коју јуначку отпјева уз јавор гусле! . . . Уз јуначкога војводу Дуку Петковића сјеђаше му друг и пратиоц у рату — г. Јово Тупањанин, трговац, те кад би се старина уморио и сустали му прсти по струнама, онда би он превукао по њима, а подвикнуо гласно громовито, како су се то на окупу посље разбића непријатељског научили војнике забављати и од сна бранити. Овдје не ћу да их хвалим, ни оцјењивам, јер свако зна пјевача Херцеговца, а камо лн војводу и ратника, но ћу још једно прибиљежити, што је публику задивпло, те управо изненадило! Након првог одушка јавор-гусала, подпже се један малишан од 5 до шест година у црногорском одијелу — Тодор Поповић, те поче уз аФектацију и модулацију тона деклампрати Змајеву пјесну „Дјед и унук". Ту није било друге, но да свијет пуца од смија, а часници ее не могоше уздржати, а да га не скину са позорнице међу се