Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 18

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

боравили на свој овоземни задатак, заборавили на свој узвпшони позив, заборавили дакле на свога Бога. Да би се људи повратили с.а ових странпутица, те не проиграли вјечно блазкенсгво, из превелике љубави према роду људском сишао је сам Господ Бог на земљу, примио тјело човјечијс на себе и као Исус Христос отпочео учити људе њиховом правом задатку овдје на земљи, изводио пх на правп пут, проповједао им вјечну истину, отварао им очи да виде ништавило и привременост свјетског сјаја и богатства, па да би људима доказао, да су сласти у овоме животу према вјечним радостима сувише незнатне, даље да еу муке овог свијета маленкост и нпшта, према огромном добитку вјечног блаженства, у које ее кроз исте улази, он се сам пустио, да га као човјека прогањају. бесчасте, муче и на послетку претриио је на грозан начин и саму смрт. Све то учинио је, да својим примјером пекаже ништавило овог свјета, заблуде људсЕсе, вјеру, која је и у највећим мукама у стању својим мучитељима опростити, као тпто је и он сам, издишући на крсту, молио се свом небесном оцу, да и он опрости његовпм мучитељима, „јер они не знају шта раде." Слобода Исуса Христа у проповједању вјечне истине, његов узор.чн живот, и на послетку његова добровољна пожртвовност учинише, да се начела Христове науке брзо по цијелом свијету раширише. Очевидци патња и мука Христових — његови ученици, бише озарени свјетлошћу вјечне истине. Гледајући њега, узор живота, његову слободу и његову истрајност при мучењу, његову великодушност при издисању, бијаху занијети величином духа његовог, и ништа друго не желише, него да његовим стопама иду, његовим животом живе, његову науку рашире, и, ако иотреба буде, да и муке па п саму смрт по примјеру његовом а за вјочну истину, прстрпе. И заиста, они се разиђоше у тој цјељи по цпјелом свијету, те проповједајући науку Хрнстову, трпише разна прогањања, мучења, па претрпл>иваху и саму смрт, без да п најмање иоказиваху да се боје земнпх тјелесних мучења, или да им је жао за Христову науку умријети. , Овакове узвишене, чисте и многобројне жртве напослетку савладаше непријатеље цркве Христове, те се у мјесто идола и њиховијех храмова отпочеше свуд по цијелом свијету подизати

жртвеници и храмовп у част и славу једпнога, истинитога Бога, а на мјесто путујућих ученика Христових, одвајаху се поједини људи из народа, те, сав свој живот вежући за храм Божији, проповједаху и учаху стално на једном мјесту, у једном храму, слово Божије, те се тако црква Христова разви до данашњега дана, а проповједничку дужност и чување вјерске чистоте, вршише свештеницн — људи, који се осјећаху позвани за тај узвишини задатак, људи, које загријаваше љубав према том њиховом позиву, те ти људи неуморно вршише своју службу на част и славу Богу, а на душевно спасење повјереног им народа. Они бјеху вјерски учитељи народни, проповједници вјечне истине и нашљедннци дужности апостолских. Тако се отпоче мирно развијати црква Христова, вјерске борбе престадоше, гоњена се обуставише, и исповједање вјере Хрис.тове постаде слободно, јер јој не само прости народ, него и највиши кругови скоро у цијелом свијету припадоше. Но и поред оваког опште —• слободног исповједања вјере Христове, ипак је било случајева, да су поједине мјестне цркве под притиском политичних околности застале у своме развијању. Многи ратовн, освајања а и друге иолитичке борбе, имале су великог уплива и на цркву Христову. У таким мутним, бурним временима, црква је потиснута била у засјенак, те се њеној службн највећим дјелом посвећиваху, или они, који су у такој служби тражили лак начин живљења, или пак они, који истина осјећаше љубави и оданости према Христовој науци, али који за тај узвигаени задатак ни најнужније спреме. не имадоше, те се под таким околноетима и црквена служба ограничавала на једина чинодјејства и вјерске спољне Форме, а поука о вјери — проповједање хришћанских врлина, изостало је скоро рећи сасвим. Под таковим вјерским васиитавањем, народ је пригрљавао вјерске Форме, без да су му основна начела вјере позната бивала, те је кроз то и сама црква трпила, јер није напредовала у оном правцу, ког јој је дао сам њен оснивалац Господ Исус Христос. Овакове неповољне политичке прилике до скора господариле су и у нашој отачбини Босни и Херцеговини, те је због тога и свештенство, истина одано свом узвишеном задатку, али највећим дјелом без довољне свештеничке