Dabro-bosanski Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 19

спремс било. Али у таким временима народ и неочеЕШваше нити изискиваше од свештеника више сиреме, те му бијаше довољно, да му све штеник крсти, вјенча, опоје и т. д., а што свештеник иначе не умијаше, то надокнађаваше својим родољубл.ем и оданошћу нрема св. цркви. Свештенику бјеше довољно да се нађе увијек у народу, па да с њим живи у добру и злј , да се с њим заједно веселп, с њил заједно трни, а то бјеше народу и довољно, да га штује и л,уби, довол>но, да му своје потпуно повјерење поклони. Али прођонге та мучна времена, те и по овим крајевима сијну зрака слободе, па се тим не само политични живот овог народа промијени, него се и његове вјерске потребе знатно промијенише и умножише. Народ који у бурним и мучним временима тражаше и налазаше у цвом свештенику иекреног савјетника а II политичног вођу, у данашње вријеме пак, не имајући вшие те потребе, треба да у свештенику нађе свог вјерског и моралног учител.а, који ће му дакле не само обавл>ати олтарску и епитрах иљску службу, него који ће га и поучавати, како треба да се влада, па да овдје на земљи има миран живот, а и да се удостоји вјечног блаженства. Оваковој заиста нужној потреби народној, треба свештеник да потпуно задовољи, те да не само разна чинодјејства свршава, него и да проповједању своју потпуну пажњу поклони. Према овоме дакле свештеничка би се служба имала подјелити на двије гране и то: на чинодјејствовање и проповједање. У прву грану имала би припасти његова олтарска и епитрахиљска служба, а у другу проповједање у црквп, и његово опште опхођење с народом. Нрва грана свештеничке службе свршава се код нас црквенославенским језиком, дакле језиком ког народ нотпуно не разумије, а друга грана имала би се вршити језиком српским као народним, ког народ потпуно разумије. Ове двије гране свештеничке службе, тако су нераздвојне, да једну без друге ни замислити није. Господ Исус Христос, кад је сишао на земљу, да подигне из дубљине гријехова пали род људски, он је проповједао, говоромје људство исправљао, а дјела своја, којим је основао тајне новога завјета, он их је са ријечима људима објаснио. Да није било дакле говорења, усмене поуке, би ли се људство могло научити науци

Христовој ? Заиста не, јер не би могло разумјети његова дјела, не би могло појмити цјељ, ради које се Господ Исус Христос драговољно жртвовао. Говорењем — проповједањем дакле, казао је Господ Исус Христос цјељ свог доласка, проповједањем објашњавао је о рајским радостима и пакленим мукам, говорпма дакле поучавао је л,уде, како да живе овдје на земљи, па да се покажу достојни вјечних милости. Дакле, ово јасно доказује, да су проповједање и чинодјејствовање, душа и тјело, и да је само чинодјејствовање, без проповједања, мртво тјело, те по овоме, којн свештеник само проповједа а не чинодјејствује, врши самоједну половину свештеничке службе, а који само чинодјејствује а не ' проповједа, тај још мање врши, јер му је сва та његова радња мргва, јер ју не објашњава, те по томе и неоживљава вјерска поука проповјед, и од које народ не разумјевајућп ју потпуно никакве па ни духовне користи нема. Тако н. пр. какву корист има један човек, који се исповједа, кад он при исповјести не казује свих својих гријехова, или кад при св. причести, не зна, да са св. нричешћу прима у се си. тјело и св. крв Христову. Дакле много важнија грана свештеничке службе јесте проповједање, у коме се људи не само позивају, да свој живот овдје на земљи проводе у сношљивоети, слагању и трпљењу, него и да се науче једино спасавајућој православној вјери Христовој. Дуго је трајало у овим земљама, да су ове двије гране свештеничке елужбе међусобно непознате биле. Свештеник је или врло ријетко, или скоро никад, поуку какву од олтарских двери чути дао. Па и ако се кад и кад и чуо, то је већином бивало оглашивање, кад, у који дан, који светац пада, или, кад какав пост почиње. Да би се свештеници примили и ове гране своје службе, те Христјане од времена на вријеме поучавали у вјери и моралу, покушали смо да овдје у кратко изложимо иравац и начик, по ком ће се свештенпк са мање труда а са више успјеха за проповјед спремити моћн. Овим чланком није нам намјера била, да поучавамо свештенике — богослове, јер они и сами знају, како ће у овом погледу дужности својој најбоље и најуспјешније задовољити, него нам је са овим та намјера била, да сеоском свештенству, коме у опште стручно изображење мањка, те које, нешто из превелике скромности, а нешто из 2*