Dabro-bosanski Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 21

2. (Ст. 2). Јеванђелист Јован понавља ријечи јеванђеља о вјечном пребивању СловаСина заједно е Одем, да би дубље урезао ову истину у душама вјернијех. Код људи је син мдађи од Ода; ■ но код Бога није тако: Син Божијн исто је тако вјечан, као што јс и сам Отац, тако, да Отац није нигда био без Сина, а Син је увијек био у Богу Оцу. о. (Ст. 3). Син Божији створио је свс што се види и што се но види; та нема ни на нсбу ни на земља бнћа ни твари, а да није добила своје постање крозањ. 4. (ТЈт. 4). а). У Богу-Слову је. жнвот, који не само да даје постанак свакој твари, но чува и одражава живот у свему што је створено. б). Бог-Слово даје човјеку његово биће и служи видјелом у његовом духовом животу : обасјава га видјелом истине, и показује му пут оправдања и спасења његовог. 5. (Ст. б). а). Под тамом разумпје се оно худо стање рода људског, које је било до рођења у тијелу Бога Слова. Апостол ГГавле назива то вријеме ноћу (Рим 13., 12); јер је људство покрпвао мрак незнабоштва; Ријеч је озаравала ту таму у изабраном народу јеврејском ово Мојсијевим законом, ово обећањама, пророштвама и предслнкама, које су наговјешћавале о Избавитељу свијета и Његовом спасоносном царству. 6). Ма колико да је тај мрак незнабоштва био густ и силан, он опет пије могао угушити видјела ; а доласком Бога-Слова на земљу, видјело је засијало међу људима у свој пуноћи (Мат. 4, 16); сва се земља испунила славом Божијом, и мрачност служења киповима и лажна мудровања свјетскијех мудраца распршало се пред јасном свјетлошћу јеванђелске науке. 6. (Ст. 6). Јеванђелист Јован, по што је говорио о Богу-Слову, прелази сад на Његовог претечу — Јована, као на свједока о видјелу. По што су неки сувременици држали да је Јован небесни анђео, обећани Месија, то јеванђелист побија та мишљења и назива га човјеком, са обичним људским именом „Јован," но који је дошао на свијет у особитом Божијем посланству. 7. (Ст. 7). Овдје се јасније показује особити задатак Претече Јована — а то је: он је дошао у јеврејски народ, да свједочи за видјело Богу-Слову, које се појавило у свијету,' и да

их утврди у вјери у Њзга, као у обећанога 1 Тску и итеља. 8. (Ст. 8). Указујући на иредност БогаСлова над Јованом, јеванђелист говори, да он, Претеча, не бјеше видјело — Спаситељ свијета, но само посланик Божији, којему је био задатак да говори о доласку у свијет истинитог видјела — Исуса Христа Спаситеља свијета. 9. (Ст. 9). Бог-Слово —- Исус Христос је истинито видјело ане позајмљено (од којег другог видјела). Оно обасјава свакога човјека, који с ззјером слуша науку Његову н смјерно Му се покорава, па био он Јеврејин или незнабожац. Таким начином је и Претеча Јован проповједао, не сам од себе, него га ]е Оно (т. ј. вндјело) обасјало да проповједа. 10. (Ст. 10). а) Слово је било непрестано у свијету као Бог који нспуњава све; Оно је чувало свпјет и обасјавало људе среством искрене ријечи, среством савјести и природе —- и Оно је Творац свијета. 6) Не гледајућп на изобиље видјела у свијету, што се нзлило Богом-Словом, људн усљед разврата, који је у њима овладао ; нијесу познали у Њему својег Творца и Просвјетитеља, те мјесто једнога Бога поштозаху многе лажне богове. 11. (ст. 11). Под својима разумнју се Јудеји, народ јеврејски, за који се вели у писму, да су блиски Богу, своји (ЈЗтор. 9, 26), и сам Господ Исус Христос по тјелу рођен је од племена Авраамова (Јевр. 2, 16.). Јудеји, који су и прије слушали пророштва о РБему, прелазили * су у незнабоштво, и онда, кад се Он у тјелу појавио и међу њима живио, нијесу вјеровали у Њега, као у Месију —- Госиода, већ су Га неправедно осудили на смрт. 12. (Ст. 12.) Лриммши Га с вјером у име Његово значи свијем срцем вјеровати у Њега, као у Божијег Сина, Спаситеља свијета. Тшти дјеца Ђожпја, значи бити под особитим старањем Божијим, бити у тако блиском одношају с Богом, у каком су дјеца са својим оцем. Дјецом Божијом могу бити не само Јудеји. но и незнабошци, који вјерују у Христа. 13. (Ст. 13). Овдје јеванђелист показује, да та висока част — бити дјецом Божијом, даје се људима не за то, што они потичу од Авраама, чиме су се поносили Јудеји (Јов. 8., 39—41), не по спољним каким буди било одликовањима