Dabro-bosanski Istočnik

Св. 1

Б.-Х ИСТОЧНИК

свештеници са евију страна озбиљније заузму у раду и посредовању код всћих власти око стварног урођења њсвова, свакако свебратским споразумом између свегатенства и народа. Дивна ]е то замнеао и врло важно нитањс у нашем црквено-народном послу, и свако ко иолс ближе познаје то нашс кукавло стање, мора исгу одобрити. Нарочито у данашње доба кад је слабо икомс другоме стало до тога уређења осим једном необскрбљеном свештенику, који тијем неуређенијем стањем трпи највишу оскудицу живећи у невољи и зависећп од милостп и немилости другога. Читајући неколико тијех чланака који нам до руку дођоше, и сравнивши у њима описано стање н положај свештенства других крајева, са стањем и положајем парохијалног свештенства у нашему протопрезвитерату, у коме се оно данас налази, ннјесмо могли нзостати, и ошутити у томе тако важном питању за нас, него смо прегли да се по нашем скромном знању придружимо гласу остале браће и да у име свештенства овога краја, речемо коју о нашем стању какво је овди на врелу земаљске и духовне управе, ђе многи мисле да је боље, уређеније и осигураније него игди на другом мјесту; — са жељом да се и наш глас у раду око остварења покренутог питања по увиђавности и потреби у обзир узме. Какво је стање свештенства у нашем крају ? да ли је оно баш тако жалосно као V другим крајевима наше домовине ? да ли је свештеник и код нас дошао до просјачког штапа и постао понижен до ноге у своме свештеничком достојансгву, просећи ону своју крваву заслугу? то ће све најбоље доказати Факта, која се збивају и која постоје код нас у животу парохијалног свештенпка. Код нас и данас живе свсштеници у туђим кућама, без парохнјалних домова (осим нсколика у Сарајеву, који су куће купили туђпм новцнма, те данас откидају од свога залогаја и дуг псплаћују), у сасвнм нсуређеним парохијама, ђе једна броји 300 а друга 100 кућа, у простору од б—24 сата даљине. Своје парохијалне дужности врше већим дијелом по домовима, идућн од једног до другог дању н ноћу, н излажућп свој живот највећим опасностима времена и других непогода. Његова му је награда за таки његов тешки и одговорни посао сасвим неизвјесна.

Она завнсн од милости и немилостп његових парохијана, јер таксе нема нарочито од назад неколик> годцна. Варошкн свештен ши код нас (ефимери) нема,ју уз варош никаквих села, него само у овој обслужују. Они немају никаква бира у нарави па нити у новцу да купс од евојих варошана, него просто живе од њихове добре вол,е и чојечносги, јер му се скоро не зна шта има наилатитп за који свршени обред, него мора да прима онолико, колико му ко даде, и са тијем мора још да буде задовол,ан и да само од тога живи и своју породицу издржава. Па да п то бива барем по старом адету. било бн и како тако. Него је и то данас друкчије. Народ свештенику и оно што заслужи, не ће да плати, те му у томе скоро половица заслуге пропадне. Уз то још данас у варошн једна маса народа и то она, која је свештеника од пријс највише потпомагала, почела је да напушта све то више с дана на дан пријашње законске обичаје, као : свећење мјесечнпх водица, читање молитава, чинења бденија, свршавање тајне св. јелеосвећења, н т. д., па сад из те масе и не зову свештеннка у кућу вшпе, осим кад треба свршити у кући тајну св. крштења или исповједити каквог пзнемоглог; с чега свештенпк опет трпи знатну штету у своме приходу. Једном ријечи, положај је варошког свештеника врло тежак п одговоран, и он мора да се много бори и да много ради, а међу тим доходак му је врло незнатан и сасвим неосигуран. Свештенпк у селу имаде истина Бог, поред наплате у новцу за његов труд п нешто бпра у нарави, али му је и једна и друга жалосна и крвава наплата. — Код нас је у данашње доба свакоме већ познато, да се свештеник при наплаћивању своје заслуге у новцу, за сваки скоро обред (нарочито за сарану и вјенчање) са његовим парохијанином годпти мора, колико ће да му овај нлати за коју свршену дужност, јер друкчије не може доћи до своје праве заслуге. — Па и то нека би било проето, да може од свакога и наплатпти што му сврши, него се више деси да од неких због всликс сиротиње ништа и не наплатп (има примјера ђе свештсник саранн по 4 — 6 велике кућне чељади у једној години а из једне куће, па не наплати ништа јер нсма одакле), а на некима да по вересији I остави, те од тих ја нашГатп ја н не наплатн,