Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 28

Б.-Х. ИСТОЧНИК

него му всћом частн и иропане. Има примјера ђе парохијанин није платио свештенику крснијех прекадњи од 5 година. По колико свештеник у селу за који обред ма и годећи се наплаћује, ни то није Бог зна шта. У нас постоји тобожњи обичај да свсштеник у селу наплдћује за сарану домаћипа од 3 — 5 Форинти, од кога се наплатити може. За опијело дјетиње прсма годинама од 50 нч. до 1 Фор.; за вјенчање такођер од 3—6 Форинти, а за сваки други обред колико му ко даде; премда се до сад наплаћивало за молитву 30—40 новч. ; за јслсосвећење на свештеника по 50 нч.; за крсно кољпво 30—40 нч.; за опијело 40 нч. а за знаменовање, псповјест, водицу и крштење, нема нншта, п ако свештеник нарочито путује ради тога једног обреда ио 6—18 сатп даљине, него стоји на вол>у парохнјанину дати свештенпку што год „руке ради". Ето тако се наплаћује код нас свештеник у новцу. — А некада бпјаше и то недавно обнчај дати свештенику за сарану домаћнна или за вјенчаницу двоструку па и троструку данашњу плату, и то га је онога времена држало и чувало, те се није био понизио до просјака као данас. Тако се некада наплаћиваше попо у селу а данас ? — данас његова свз заслуга у новцу, рачунајући по броју умрлих, вјенчаних, по броју кршњака и осталих ситних обреда, које у години сврши, не може у најбол>ој парохији изнпјети више од 250—300 Фор. Што се тиче бира у нарави који наши свештенпци купе, тај ни у двије парохије није једнак и њега сваки парох у својој парохији мора још и данас да собом купи, идући са торбом и кантом од куће до куће, јер нпје у адету да му се кући донесе. — У томе своме просјачењу он се и данас мора вуцати по сеоским гувнима па пшчекиватп кад ће му домаћин у име заслуге удијелити решето жита, а тако исто у кући, изгледати од „маје" кад ће му у кабб удијелити комадпћ прокисла сира или кашику проварена кајмака, да ее и попо омрси са својом дјечицом. Исто тако који у иарохији браве купи, мора собом нћи од куће до куће и мољакати, ди му, ко има више од 50 брава (што • је доста велика рнјеткост), даде које двизе, јање или јаре, па и то кад их испроси собом их мора кроз села гонпти и чувати, да му се не разбјегну, јер му је у њима, ма и шугави били,

нада да сс помогнс у његовој сиротињи, или да плати њима какав застарјели дуг. Т>е пак није обичај попу брава давати, него мјесто тога по товарчић сијена, попо мора и туј собом бити. Он мора, ако мисли да га покуни, ићи од ливаде до ливаде, па сам искати од парохијанина да свеже себи товарчнћ сијена, и ово кад му исти макар и преко вол.с допусти, баш собом везати, на коња товарити, и послс кад неколико товара сабере, пластити. — А ако још у селу живи, он мора да би себе и своју породицу лакше преранпти могао, — поред своје свештеничке дужности у оно мало слободна времена но цијели л.етни дан орати, копати, ограђнвати и све радитн што н најпростији тежак ради. Ето докле је спало достојанство свсштенпка, проповједнпка и слуге божијег олтара у нашој среднни. По колико и како ђе свештеннцн наши купе бир, то је опет како сноменусмо неједнако. Тај се узима дјелом по неком заосталом трагу старога обичаја, а већим дјелом парохијани дају га како им се свидп, не обзирућп се ни на обичај нитп на право свештеника. Постајао је обичај до назад неколико година, док оој.и берићет бијаше, да кућа у којој има 30—40 чељади, даде пароху бира по товар жита, или овцу са јањетом, па и по товар сијена, а данас такова. кућа једва да даде свештенику 2—4 кутије жита, и ништа више ; па још таковијех кућа и нема данас више, у тако велнкој заједници, све се то издијелило и осиромашило, па данас од њих нема никоме користн. Срздња кућа даје свештенику неђе једну а ријетко двије кутије жита, а највише их имаде ко]'е дијеле пароху решетом, (5 ока). Поред тога има у свакој парохији по трећина кућа које не дају бира никакова, због велике сиротиње, (а то су они који имају сасвим мале агиске читлуке, који живе по колибама д надничаре, и који држе каве и меане). У планинским парохијама дају пароху по 1 - едно двизе од куће, у којој има више од 50 брава, али зато он не добива у житу више од 5—8 ока. Ђе опет постоји обичај да се даје сијено, туј брава не дају. — Другога бпра у наравн нема данас ннкаква да се купи, и ако некада бијаше обичај да свештеник купи још много којешта, као: овчије руно, ланену куђељу, I грах, пршуту и т. д. — Па и то што свепггеник