Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 36

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

наишјем, то треба, то нам и божије заповједи налажу, то нам и сама савјест наша заповиједа, алп правити се мајмун, па радити по ономе: „видјела жаба" . ., то нити ће нам Бог ни паметни л>уди бегенисати. Него поштовање наше треба да је искрено и од срца, иопут онога нашега старога поштоваља а не ласкаво претварање и улизивање, јер и Спаситељ наш Иеус Христос корећп Фарисеје и књижнике што су дволични, вели: Тешко вама књижници и Фарисеји лицемјери, који се само пред свијетом правите, да сте добри и поштени, а овамо сте као окречени гробови, који су с поља лијепи и бијели а у нутра је у њима смрад, гњилеж. Преблаги Спаситељ проповиједао је слогу; а каква је у нас слога ? Да ово разјасним не ћу далеко ићи, него ћу узети наше црквене прилике. Помислимо само, какви су нам црквени одношаји, па нас мора — ако имало осјећаја у души имамо, језа нека подузети. 1Пта нас је и колико нас је да смо сложни, начинили би цркву онолику, колику ни сами не би вјеровали, да би кадри би.1 и начинити. А онако шта ћемо де? Свак хоће да се прави црква пред његовом кућом, јер вели, дадеко ми је у цркву. Ако више села прави себп цркву, то се и она отимају, — сваки каже да је згодније да се у њпховом селу направи, а други опет кажу, да је боље код њих. Ако се опет хоће у једном селу да нрави црква,

то ни то једно једино село, не море се у томе сложити, јер једни хоће да се прави на њихов крај села, а други опет на њихов, трећи опет кажу, да би требало мало ближе њих и тако је ту вјечито клање и препирање, а уда црква мора због неслоге чекати, док се странке измире — док ее не поравнају. — Хоће ли се опет црква да прави у вароши, то сељани веле, да њима та црква не треба, јер да је то црква варошка — црква за шехерлије. — По њихову мишљену, као да није у правоелавнијех Срба Бог један, него да има Бог варошки или шехерски, Бог тежачки, те би онда морао бити и Бог кројачки, Бог ковачки и т. д. Зар то није гријех и преголема срамота наша? „Очи имају а не виде, ушп имају а не чују" каже салмопијевац, и добро каже! Него љ. м. народе завршићу сада ову своју малу бесједу, али ћу вам уједно и препоручпти на данашњи дан, на онај дан кад је Господ наш Исус Христос послије тридневнога у земљи починка из гроба устао и када је сатрао демону моћ, да се оканете свега онога, што Богу а ни људима који право мисле по вољи није, а и ја најгрешнији слуга божији молићу се Богу, да би нам дао духа разума, да би нам васкреснуо : мир, слогу, поштовање и љубав узајамну, јер тако ћемо добпти царство Бога небеснога и назвати се вјерни синови српскога рода и племена, Амин.

Говор Саве ,/1. Пјепгшћа требињског пароха у Оарајеву на Никољ-дан 1889. Срби браћо! Љубезни Христијани!

Познато вам је, да су наша браћа у граду Требињу засновали дом молитве, тај лијепи знак Хришћанске љубави — знак, који ће и познијим вијековима и нашим унуцима причати какови смо били и Срби и Хришћани. Од како је судбина тако хтјела, да се стародревни манастири у српској Травунији претворе у рушевине, од то доба у граду Требињу не бијаше божественог храма, до неколико малих цркава у околици, у које се српско православни народ окупљао око свога свештеника и загријевао наду за бољу и бољу будућност.

Данас, покрај тијех рушевина од задужбина наших елавних српеких господара — подиже се велељепан храм божпји уз припомоћ нагае браће у читавој Босни и Херцеговинп, која не би требала да изостане, колико да се види хришћанска љубав, толико и братска слога и заједница, која не смије изостати. ако смо вољни бити једно. Српски народ, као једна цјелина, данас баш — у данагањпм ириликама, мора што више прегорјетп и у ријечи и у дјелу, °јер се имамо само у Бога и у себе саме поуздати и као једно