Dabro-bosanski Istočnik

Св. 1

тјело нод једним српеким православним духом чувати и подизати храмове науке и српског православља, као чвр'-те бедеме око наше Србадије, која ће остати, да и она научена од нас чува и подиже исте —- а тако ћс се најбоље очувати Србинове светиње. Требињска црква нс треба да буде задужбнна једног мјесташца но чнтаве наше домовине Босне поносне и кршне Херцеговине, те и кренусмо по ној, 1 ) међу своју браћу као у свој дом у тврдој нади. да ће српски народ овог мјеста, Ј ) Свештеник Саво Пјешчић и Т. 11еровић~г види „објаву и у овој свесци.

Стр. 37

узидати лијеп споменик у красне зидове лијено засноване требиљске цркве. Побожни ктитори и приложници овог мјеста надамо се предњачиће и у овој прилици, те нас радосне опремитн кроз остала мјсста наше домовине. Помислите браћо, кад нам дарак и прилог пружите, ђе се подиже тако лијепи храм ? Близу границе наше домовине, међу оним голим кршевима који су много пута полијевани крвљу за крст часни. којн треба да се што скорије заблиста у српском Требињу на онако дивно заснованој цркви, која ће ако Бог да среће и снаго и са вашом потпором брзо бити дом молитве за срећу и здравље читавог српетва. Амин.

Б.-Х. ИСТОЧНИЕ

Ријеч па

Благочсстиви хршићаии! Мислим да вам је позната данашња тужна светковина, .љубезна моја браћо и сестре. Данас се навршује равнијех 500 година од онога дана чемернога, од дана за Србе врло значајнога, од дана вјечне успомене достојнога, кад је српско пропало царство на бојном пол>у Косову. Тада увену цвијет српске славе н слободе. Ту погинуше 2 цара српски и туреки. Ту изгинуше најугледнији Срби, најхрабрији јунаци. А зашто ? Богме за крст часни, за своју православну вјеру, за своју народност, за своју слободу. Заиста не убојате се „ОТ увмвднмЈЖЈСк" т"кло". Срби вољедоше да њихове очи прнје зажмире него да гледају, ђе се скверни највећа светиња, ђе се гази образ и поштење, ђе се срамоте њнхове кћери, сестре и невјесте. И занста ако је нкакав, а оно је српски народ најдубље укорјенио у разум и у срце евоје, горе речене рјечи Спаситеља; јер од оног Видов-дана па кроз 5 вјекова, вазда се већма бојао онога који је кадар душу убити. А да се бојао само „От \|'Кк1К<1НМ|1аго т^кио" давно би се с лица земље истребио, пресуо би се у туђе јато, данас не би

Видов-дан „НеукоитеслЛ от ук1*1кдкмЈЈН\"к т'к/10, же не/иогбфи^ уЕИТИ. \|*Б0ИТЕСА же ОТ ИЛ18цјдго властк по укЈени вверши к г к иешк огнж8к>". (Лук. гл. 12 с. 4.) било српском имену ни православној вјери (међу нама) нп трага ни гласа. Па што би узрок томе нашем големом губитку, тој општој српекој несрећи ? Одговор је кратак : гадна зависта (манилук), неслога, мржња, себичност, грамзење за власти, непознавање старијега, невјера, издаја; ти гријеси млогога су саранили, па саранише и српску слободу. Питам вас Срби браћо! Оћемо ли вјечито јадати над тијем огромним губитком ? Не ћемо. Мјесто јадања, зазовимо из лубине срца: 0 превјечни Боже! свију у косовској битки, а послије свс до данас крв своју за вјеру и народност мученички пролијевајући, примп дугае у вјечно блаженетво, п сотвори им „К'кчнКк> па,НАтТ\". Дакле, браћо радујмо се! наши су гријеси покајани. Иљадама иљада нашијех мученика, који су праведном крви својом за вјеру пролитом очшпћени као : „С()екро разжжено некбшено, зежаи очифенно седлирицек" посветпли су се, и код преетола Вишњега за нас се Богу моле. Зар мислите, да и овијех нашијех м^ченнка крв за крст проливена ,,л \коже акел^кка и за^арина" не виче на небо к Богу. 1 ) Мјесто туговања при*) Овдје је 30. јунија 1876. на божијоЈ правди посјечено 15 Срба.