Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 171

скупштнне, као контроле рада управног одбора, и онда ће ее видити још да не ће требати годишње држати по двнје скупштине него једна, а управни одбор да ће се морати чешће састајати. Да богме, да онда треба у правила да уђе нарочито поглавље и о главној скупштини и члановима исте, ко су и одакле су и како се бирају : јер није довољно да у правилима стоји само ово: „учествовањем оних лица, које свештенство котара или округа опуномоћп и тога ради пошал.е", а не казати, како се та жуномоћ добија или како се тао нарочито Ђ шаље и . Но канда се предвиђају неке тешкоће код саставл.ања главних скупштина, па је зато све непостојано и нејасно, али не треба се ништа плашити кад је племенита — хуманитарна мисао и добра воља, кад све те препреке ништа нису отклоњене ни овако тачкама: 6, 9, 10, 15 и 16, и не само да се нису магле разбистриле, него се још горе све побркало. А кад би правила јасно опреднјелила, шта је једном за вазда стални фонд друштвени ; које ли новац, што стоји на располсжењу управном одбору ради остваривања друштвене задаће, те како се истим руковати и како дијелитн има, кчко бн то онда лакше се могло писати о главним скупштинама, њиховом саставу и праву на промјену правила, опредјеливање своте новца, која се које године издати има, опредјеливању количине улога, као и одлукама на поднешени годишњи извјештај управног одбора. II онда наравно да би по себи морало отпасти оно ограничавање на 10 година, као и она неопредјељеност у тачци 9., гдје се пише: „чинити све дотлен, док се капитал не повиси на што већу мјеру, да потреби што обилније и потпуније задовол.и а . „Тад ће се тек требати одредити, да се и прираст од улога дијели". Јер ја неразумпјем што то значи, да је „пристанак већине свештенства нуждан за измјену односно допуну правила", ако се те измјене односно допуне не смију тицати новца и располагања с новцем, док по тачци 7. неки „одбор рјешава, да ли се новац има дати на пнтерес у банку, на заложни зајам или улагати у државне паппре". Без икаква обзцра дакле на садање и на будуће стање треба установити: Прво : „да сталан фонд сачињавају у тачци 2. под а), б), и в) помепути улози и прилози ;"

Друго: „да установе тачке 2 под а) и б) главна скупштпна на закључак 2/3 гласова може подићи и спустити;" Треће: „у емислу правила само са приходом од сталног Фонда има руковати и располагати управни одбор, те о томе сваке године иодносити евој извјештај главној скупштини;" Четврто : „главна скупштина одређује гдје се има чувати друштвени новац т. ј. стални фонд . У случају да се буде давао на заложни зајам то се само на одобрење главне скупштине српско-православним црквеним општинама или свештеничким особама смије издати и то на х/тотекаран залог и уз сигурно јамсшво да Ие интаерес савјесно ттлаЛатн;" Пето : „чланове главне скупштине да бира свештенство по протопрезвитератима, али да тачка 16. потпуно остане у кријепости, а и да „посланицн" не морају бити баш из протопрезвитерата сваки свог, него могу и из Сарајева, или околине;" Шесто : „управни одбор да се састоји из 5 лица. Пресједник је увијек пресједнпк Високопречасне Конзизсторије Њ. В. г - Митрополнт а од члапова двојицу именује митрополпт из конзисторије, а двојнцу бира главна скупштина, који опет увијек морају бити парохајални свештеницп — службеници. Овај одбор од 5 лица бира своје часнике између себе, као благајника и тајника. Митрополит чини другу инстанцију у случају каквнх призива ;" Седмо: „кад ко стпче право на уживање припомоћи и колике и докле му траје то право, треба прецизно опредијелити." Ово су начела, која би требало у правила унијети и обрадити, али не површно, као што је то у нашем листу, „Босанско-Херцеговачком Источнику„ у Ш. св. за 1890 год. Треба обрадити јасно и подробно, да не буде нико могао назрјети шта сумњиво у правилима, те да се узмогне свакп свештеник уписати и за ову племениту замисао одушевити, ма и тако велике жртве подносити могао, како су са првим почетцима заиста скопчане. Али онда не би требало застати на по пута и изврнути ову мисао и по све нужну установу абсурду, да се свештеници могу уписати кад хоће; јер онда они, који су сигурни нпкад је прпхватити неће, а они који су оскудни отезаће са уписом докле год узмогну, а не укаже им се бојазан, да их 3*