Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧИИК

Стр. 181

нас на то, али, ако погледамо да наш народ у те дане мало или ни мало у цркву не долази; ако знамо, да су у те дане цркве празне, а гостионе. механе, тржишта и дућани пуни свијета, па ако још видимо, како се у те дане многи одају пићу, од кога већином и остала зла произлазе, као: прекомјерно трошење, псовање, заваде, крађе, освете, бојевп, блудочинства и т. д., ако још и то знамо, да наши тежаци баш у те дане своју марву товаре, и дрва, асито и друго у чаршију довозе, а о цркви и не мисле; е, онда долазимо на то, да ми четврту божију запсвијед сасвијем занемарујемо и неслушамо. Ми смо дужни све власти и све старије слушати и покоравати им се, и то чинити морамо ако не из љубави, а оно би ће и под морање, но цркву смо дужни не од стра, него ли из голе л.убави слушати, јер је она наша духовна мати. — Многи вели да у цркви није за двије или три године био, п то, вели, само за то, што има послова и што нема с чим да јој дође. На прво ћу вам рећи, да послови никад ннјесу толики, да се цркви бар за три седмице илп у мјесец дана доћи не може. Посла има свак, али треба и за цркву одредити дане, па ју посјећивати, јер нас је она благодаћу божпјом св. крштењем привела у Христијанство, па нас читава вијека учи и упућује, како ћемо срећно и мирно поживити за земног живота; а на самом концу нашем при смрти, својим молитвама, као брижл.ива мајка, пропраћа нас вјечности и за душе наше милости божије проси. Рецпте ми, браћо, с каквпм душевним болом, мора се човјек од овога свијета растати, кад он при крају свом увиди, да је цркву, тај дом божи презирао, да јој заповнједи није вршио и да се у животу само онако владао, како је он знао и ћео ? Ја мислим, да ће таквоме теже бити оно внутрашње пребацивање, она грижа и укор савјести, која је у сваком усредоточена, него што ће га пећи и морити муке смртне. На оно друго ваше правдање, да се цркви нема с чим и нема у чем доћи, рећи ћу вам ово: да црква од вас не тражи оно, што јој ви ннјесте у стању учинити. Ако немаш крајцару на пјат црквени дати, то ти нико силом узети неће ; ако ли си слабе одјеће и обуће, црква ти је духовна мати, која не гледа на то, јеси ли ти слабо обучен; и_, као што мати једнако л.убн

своје чедо, па то било у свилу или у најпростпје крпе умотано, тако исто и црква на то не гледа. (Јад, браћо, кад то све знате и разумијете, позивам вас и молим. да се св. цркве често сјетите и да је марл.иво походите; да у свечане и недел>не дане тешке послове не радите, коње и волове не прежете; беглучења и грађења путева канете се, а и занатлнје, да у тс дане својс послове не раде; јер коме Бог неда, да може своје потребе намирпвати с радом за оно 6 дана радни, томе заиста неће помоћи, и ако недељом и велпким празницима ради. Трећа црквена заповијед налаже, да уз велике посте долазимо на исповијед и св. причешће, па и ако изгледа, да се у неколико томе гласу св. цркве повинујете, и опет их има, који за 3, 5, 10 и 15 год. нијесу причешћени. Неки за узроке те своје немарности, наводе домаће послове, други опет сами кажу да су недостојни, па неће да се причешћују; а ја би рекао, да посао никда не може засмести, да са бар једном у Г0Д.1НИ дана не причестиш. Онима пак другима велим, да су они сасвијем на кривом путу, кад они сами себи оће да суде. Ми л,уди, сви смо мање или више гријеху подложни, и, да Бог, по својој неизмјерној милости, не прошта људима сагрешења, то доиста, могу рећи, да се ни један спасао не би. — Ираштање гријеха получујемо кајањем и св. исповиједи., коју је сам Хр. Спасител. установио, давши власт својим апостолима да могу везати п дријешити, са ријечима: све што свежете на земљи, свезано ће бити и на небу; а што разрјешите на земл,и, би ће разрјешено и на небу. Та моћна власт прешла је са апостола Христових на нас свештенике, и ми, по недоетојинству нашему, можемо кајуће се луде опростити од гријеха, а можемо упорнога и окорелог грјешника и осудити. Свештеник на исповиједи није каква проста Форма; он је исповиједајућег се духовни судија који у име самога Бога гријехе ваше саслушава, и опроштење божијом власти подјелује. — Ни један православни не треба, да се заетиди открити све оно, што је у животу свом грјешно починио ; јер од свештеника као смртна и грјеху подложна човјека можеш и сакрити твој грпјех али нијеси сакрпо од Бога, који тајно свачију исповијед саслушава. Што је твој гријех тежак или сраман, тим внше треба да га свештенпку