Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 192

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

стола до данас сачувала светпњу и чпстоћу благочестија, не одбацивши ништа што су св. отцн на саборима узаконили и не дометнувши ништа новога и Богу противнога. Ирема томе и опет велим да смо браћа и као браћа морамо и треба сви без разлпке сталежа, чпна и занимања да љубимо нашу цркву и да смо и сами у међусобној љубави и братснгој слози, и да смо и себи и нашој народној цркви најболп пријатељи и ревни последовател.и њени. Нашим добрим дјелнма треба да докажемо све оно, што од нас захтјева православна црква п вјера наша.

Долазите у цркву кад год можете. Оставл,ајте пред вратпма црквенпм ксако { житиккое попечпГи ; и сад па и свакад пригнимо наша срца пред престолом оца небеснога и помолимо се топло светој Богоматери као заштитници ове наше цркве, са обећањем : да ћемо сваке недјел,е и празника долазити овако у лијепом броју у цркву, па ћемо тијем доказати да нпсмо само слушаоци Слова божијег него п тачнп пзвршиоци; да смо прави Срби и Хришћани, да нам је православна вјера, црква и народност света и мпла, п да то н срцем и душом љубимо. Амин. Говорпо у Сарајеву, 1889 год. Ђ. Петровић, свештеник.

Рпјеч на онпјелу блаженопочпвшег Еипскопа далматнпског п пстрпјског Стевана впт. Кнежевића. Говорио консисторијалнн архнмандрит Доситеј Јовић у црквп св. пророка Илије у Задру дана 1. (13.) Фебруара 1890.

Тридесет и седам година отрагу, кад про.бстнп цвнјет тргао бпо н сва прпрода се зеленилом заодјенула, бијаше се сакупио у овај свети храм силан свијет из свију крајева наше земље и нун радостп усклицаваше: Ослшм, К /14рословенч* грлдкш ко ИЛ1Л Господне; усхпћен благоспваше овај сретни час, кад је Промисао неба надахнуо Помазаника божијег, моћног Цара п господара нашег, да одликује и утјешп православни српскн народ далматински, нзабравши из средине његове вјерног сина, нскушаног слу. жнтеља св. божјег олтара и смнреног испосника, СтеФана Кнежевића, ге га поставп на владичански пријеето, да далматпнском црквом управља и да народ свој, којн је свакојаким кушњама и невољама изложен бно, срећи поведе. Сретнн дан онај, кад владика СтеФан на архијерејски пријестол ступи, бијаше дан опће радости и весеља, дан препорођаја православних Срба Далматинаца, па се свп и сакупнше око освећене главе свога Архијереја. Како оног дана, тако и течајем многољетне архипастирске службе његове у овом св. храму божјем и у свима црквама простране епархпје далматпнске, чула се увнјек из смпрених уста његових ријеч божја, ријеч мира, утјехе и љубави.

II данас се ево, тужни зборе, сакуписмо у овај свети храм, да видимо благо лице, да приступнмо руцп старца архијереја СтеФана. Али, о жалости велике! Данас је овај дом божји мрачан, владичански пријесто у црно завнјен; тужна се пјесма данас појп; очп су наше укочене; срца су наша скамењена; низ лица наша данас се обарају сузе бола и туге ; силе нас наше издају; ко.!,ена наша клецају ; а лубав нас синовна води мртвачком одру овоме! Иромислу се Божјем свидило, да вјерног слугу Свога с овим свијетом раставн, да удостоји владику СтеФана вјечне славе тамо горе у пространим небеским рајским одајама. Да, нема више међу нама владике СтеФана! Она глава, која је украшена била вијенцем земал.ске славе, — клонула је; оно лице, које у свпјету спјаше, — потамнило је; она уста, која су точила слатким потоком рнјечи божје, умукла су; оне руке, које су благосивале н милостињу дпјелиле, — данас су скрпггене ји укочене; оно срце, које је куцало љубављу и милосрђем, — не бије више! Свети владико, умро си вјечно да живиш! Ко н какав бијаше владика СтеФан ? Рођени еин наше Далмације, који је вјечним про-