Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 191

свето тијело и крв Христову; хоће ли ко да предузме далеки пут, у храму моли анђела хранитеља да му сапутник и чувар буде; најпослпје је л' ко умро, тијело његово испрати мајка црква, п моли се Богу за покој и спасење душе његове. У опште, од како се роди човјек па кроз сав живот његов у цркви живи, њезиним благословом предузима свако дјело, па и у посл.едњем часу својем добија опроштај од цркве. Црква је дакле аа нас права средереда и срце нашег хришћанског живота; па као што тијело не може живити и одржати се без срца, тако исто ни прави христијанин не може осим цркве живот свој одржати, ако оће да се влада по заповједима Божијим и црквеним. Бл. хр.! са оваким осјећајима као ирави хришћани треба у храм улазити, па и данас дошли смо у овај свети храм на молитву а уједно да ирославимо и успомену св. Рождества пресвете Богородице и покровитељице ове наше цркве. Но од неки христијана а највпше од христијанки чује се, којн због љености или немарности не долазе у нркву, као неумјесно извпњене: да немају у чему, ни с чиме у цркву да дођу. Немају лијепих халлша, немају новаца да на тас баце и да свијећу купе и прислуже, То је благ. хр. изговор, јер Бог не тражи лијеиих хаљина, иод којима се скрива грсшно тјело, него Бог оће душевну одежду, т. ј. иште добра дјела. Бог не тражи новчане прилоге него тражн љубави, побожности и срдачне оданости ; па ко није кадар ни свјећицу донијсти, доста му је да је жцггка Иог8 д^\ г к сокјј8шјн г к . с^рдце сокрБшжо и сл\иржо Иог г к нј уничижит г к, а та је жргва Богу милија н пријатнија. Који се туђе од цркве, ти стоје далеко од извора благодати, а блажени су они, који у храму Божијем живе. Ти су дрво, које је засађено при врелу воде, и којс обилате плодове доноси, јер кад год сваке недеље и празника у цркву дођемо и слово Божпје слушамо свагда се кућп задовољно враћамо, јер у многоме добнјамо више него што смо нмали. Па кад таке лијепе користн од свете и једнноспавајуће цркве православне имамо, кад благодатне даре од ње добијамо, то се запитајмо : Зашто тако као сада није пупа црква сваке недјеље и празника ? Многи немају нужде па зато и не долазе. Док не паднемо у болест, незнамо ни цијенити

здравље; док кога не примора каква нужда, донде не ће доћи у цркву. На жалост прнмјећава се и то: да многи сједе н у механи и кафани а неки и по улицама одају, док се у цркви врши служба Божија, а многи — што је још горе и несретније — проводе ноћи и свој живот у неваљалим дјелима и тумарању по непристојиим мјестима, кад се честити н поштени свијет одмара и кријепи сном; па сјутрадан находе се у постељи, кад побожнн хришћани стоје у цркви на молитви. Такви праве од ноћи дан, а од дана ноћ. Доиста срамота и грјехота. Нека их Бог окрене на прави пут ! Бл. хр., ми смо православнн Србн — Срби православне вјеро, мп смо синови српског народа, који је већ по својем духу правн богомол.ац; ми смо синови једне матере наше православне цркве, па зар да се ње оглушавамо? Не, то несмије бити, то би бпла велпка грјехота и срамота. Бл. хр., ми смо потомци великана српске народне н црквене историје, онијех великана, који бијаху тачни у вршењу својијех дужности, а по нарави својој благн и мирољубиви, побожнп и мнлостивн; па п опет се у цркви — у том нзвору нашег спасења, у црквп која нам сачува до данас чпсто православље н милу нашу српску народност од туђе навале — рнјетко виђамо. Између толиких празнпка и недјеља ми јодва на данашњн дан, на Божнћ, Богојављење н Ускрс ако напунимо цркву. А зашто то да чинимо тако, кад код других сусједннх народа и вјероисповједи то не внднмо. Ми, Срби нарочнто то не смпјемо чпннтн, јер нам је вјера и народност подједнако света, света нам је с тога, што нам је црква народна, што нам тако рећн народност у цркви живи Мп морамо нашу цркву љубити и поштовати, јер нам је она народна, велим љубити је и поштоватн тијем више, него други народ, код кога то није. Ми смо синови једног народа, једне свете, саборне н апостолске православне мајке цркве, према којој су сви њенн чланови равно-правни и једнаки, јер се из једног путира а под оба вида — тјела и крви Христова причешћујемо без разлике: цар н војник, патријарх и ђак, богат и убог, мушко н женске, па и мало дијете у колнјевци. Ту је братство и једнакост, па ко не бн ту цркву љубио, која је од Христа и апо-