Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 370

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

буде", откуда ће бити „прави израз мисли и осјећаја проиовједнивових, јер ће само у таком случају његова проповјед повољно и успјешно дјеловати на слушаоце", тако је — признаје г. стручњак. Дакле проповјед би тим путем и начином не повољна и без успјеха остала слабог утицаја на слушаоце ; кад није довољно говорити само да се говори, нужна је спрема за јавни говор : наука, знање, спсобност, иначо оста мртва ријеч говорничка. Наше старије свештенство није имало прилике изучавати богословију, то су већином самоуци ђаци, зато није криво ни пред Богом ни људима за мањак свога знања, нити је право рећи, у садашњем напредном вријемену да наше старије свештенство мало вриједи. Мјерило његове вриједности узима се из прошлости оних мутни вријемена, која су они на похвалу а не укор своје вјере и народности преживили", вршећи скромном спремом свој позив, али су имали више духа. Већина тога свештенства диже се и снажи својим достојанством, што му осигурава повјерљив уплив и добар углед код својих парохијана ; братском ријечју и добрим примјером одвраћа их од зла и упућује на добро сигурније, него што би слабом пр жовједи са проповједаонице. Имајући у виду намјену чланка, „неукој браћи свештеницима показати пут и начин проповједању", не повјерљиво је страховање својој поуци. „Кад се проповједа, треба имати на уму, да се тиме народ поучава, а не да се свештеник својим знањем или даром истиче. Свештеник је ту због проповједи, а не проповјед због свештеника (ваљда због слушаоца?), па сваки успјех, ког са проповједањем постигне, не треба. да га погорди, не треба да га себи уписује у заслугу, — јер ће му она потирати успјех". Та за Бога г. стручњаче, не страхујте, пратите своје мисли „сеоском свештенству, коме у опште стручно изображење мањкч — да од помоћи будемо". Откуда ће се истицати својим знањем, далеко је успјех да се погорди, а још даље уписивање својој заслузи! 0! то би био нови проналазак пута и начина да неуке дотле подигне! Са друге стране ово се не може односити на „свештенике — богослове, јер они и сами знајуј како ће у овоме погледу дужности својој најбоље и најуспјешније задовољити", да не потиру успјех. Чујмо за овим у чему је г. стручњаку узвишени задатак свештенички, и шта му је цјељ

проповједања. ? „Научити човјека да вјерује у Бога" доисга је прва хришћанска врлина ; „научити га да љуби Бога и ближњега свога" ово су двије највеће заповједи Христове, (Мат. 2^ : 37—39), које потврђује Мојсејев десетословни закон; али то није еве, камо из заповједи хришћанско поступање према себи ? У другој заповједи одређује Господ Исус Христос љубав сушжњему, мјером љубави самога себе, на другом мјеету вели : све штио хоДете да чине вамп људи^ чинише и ви њима: јер је то закон и иророци, (Мат. 7 : 12). Зато хришћанину је најприје нужно знати према себи право хршпћански поступати, да знаде поступати према своме ближњем „научити га да савлађује своје страсти ; будити у њему храшћанске врлине (које су те хришћанске врлине?); потпомагати му разум против срца", за тим два-три рецепта о неким гријесима — „јест узвишени задатак једног свештеника". А оно друго „управо рећи борити се са свим својим силама непрекидно, неуморно и храбро, под заставама врлина и добродјетељи, против свих мана и порока људских — јест узвишени задатак" сваког човјека. Је ли само у томе сав оиај узвишени задатак учења, свештенорадње и управе сваког свештеника на што га обвезује његово звање: учити људе истинама вјере и правилима владања (Марк. 1 : 15.), риуечима Ђожијим и узори/тим примјерима својега живота (Тим. I 4 12., Тит. 1: 9), вргиите св. тајне (Кор. I. 4: 1), и молити се зп све људе (Лев. 16: 34. Числ. 10: 25. Дјеј. 6: 4. Тим. 1. 2: 1—2. Јак. 5: 14 Евр. 5: 1 — 7), и као пастир и отац дужан је по примјеру Исуса Христа и апостола : надзираватн своје вјерне, отклањати од зла, и ио Божијем закони гтцЛивати на добто. (Тим. II. 4: 2. Петр. I. 5: 2—3 ). По овоме може се разумјети да је само то „узвишени задатак једног свештеника", који куша ваљда опширно одредити своје узвишење, те га сакати и за прву обвезу свештено-учења. Ако би ми набрајали сва она узвишења, која се развијају из поглавите мисли установлења новозавјетне службе, ту нам је онда цијела богословија. НЈта извире из узвишеног задатка једног свештеника: учи вјери губећи прелаз к' добрим дјелима, нема надежде нијел' и вјера мртва. (Јак. 2: 14. 17). Дакле, у вјери изгубљена нада и л.убав не потпуна!