Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 320

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

гословене вриједне ручице. Ја не бих рад био, да ме овђеи ко криво разумије, тамо пзван граница наше домовине; ако има ко да прати и тамо живот и рад нашег српско-православног свештенства. Ово не рекох, да буде „смућај — па проспи;" но да предочим и час мртвила, то јест нерада, који може и код нас бпти. На ове ријечи нанеде ме та околност, што најприје оиравдах старо свештенство, које колико зна толпко п ради; па да би примјетио новим младим снагама, да се не расплииу у слободном животу, који одмах иза клупе наступи. — Не, ни по што, ие приговарам садашњем животу п раду; а.ли имамо права бодрити и препоручивати на што већп и озбиљнији рад нашпх младих свештеника, како не би могли, као млади л.удп упасти у коју страст, која би пам сметала извршавати тачно н савјесно своју дужност. — Млађе свештенство својим знањем п вјештином, а ста}тје својом разборптошћу п хладнпм размншљањем нек се сложи, иа ће мање примједаба бити на наш живот и рад. Према свему, наше даиашње свештенство чисто је иародно; а то је сјајно одличпје на душама. То одличпје мора сваки иматп, не обзирући се иа своју личиу славу и на своје лично благостање. Данашњем нашем свештенству, које текнз]фе нза клупе, може се слободно ирепоручити да не клоне духом у раду за општност. Радећн тако, стећн ће и славе и поштовања. Имамо за то н жпвпх прпмјера. Еоји је био народнн, он је слављен, а иначе — зло н наопако у сваком погледу. Изузетака може битп има; алн свакако највећа нам је дужност трудити се да будемо чиста народна сб. Ако нам се са макар које стране примјети, или ако будемо п нападнути; ми

знамо, а и знајмо, да је: „трпљен снасен." Одношај свештеника у данашњем времену заиста је толикн, да се може човјек бојати, да сс не упадие у погрешку. Ја ћу овђен нзнијети у кратким цртама прнлике у којнма се наше свештенство данас наћн може. Почећу са овпјем ријечима неумрлог владике пјесннка: „какав наук, тако и читање." Већпиа нашег свештенства особнто но селима, може нам овнјем ријечима одговорити. Та околност довешће по гдјекога, да погријеши, почем данашња околина, особнто страна, не ће да иромисли да се са ученошћу нема посла, него са чистом искреношћу. Сад се овђеи намеће нама заповијед: „чувајмо се!" Како ћемо се чуватн, но бнти толнко вјешти да познамо с ким нмамо посла. То ћемо иајлакше учннити, ако се будемо наслањали један на другога а забацнлп дружење са онима, којима није стало до нашег напретка, но до малооважења. „Шта зна, ваш пои!" — чућете често пз уста такових, а ја их не требам овђен да нзносим на пазар. — Но овђеп ћу рећп да смо у неку руку и мп томе кривп. А ево зашто! Наше невјештије у опхођењу са странцнма свештенство, готово је често н капу скпнутп испред најмањег чиновничића. Ја знам да је уљудност учтиво се поздравити, причекати и услужити; алн нрећи н границе потчињености у чак ропску понизност, мислнм, да не смије битп. Ово споменух, као малу ствар, а да не спомињем н оне елучајеве ђе свештеник и онога кога не треба, шта ће п како ће, запита, па онда ради. Оваке околности довести могу иојединог и у праву иотчињеност, зато се треба чувати од онога, ко ти није „род ни помозиБог." Уздајући се у божију помоћ и српску свпјест нашег