Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 414

Б.-Х. ИСТОЧНИК ј

Св. 11

рећи, а друго што су то браћа свештеници већ у толико случајева до сада јавно износили, и што то неки и данас чине. Дакле кад смо остављени сами себи да сами о нашој садашњости и будућности промишљамо. онда смо збиља и позвани да то озбиљски и чинпмо, јер је неизвјесно доклен ће то неуређено стање наше тако остати. Прије се бојати из досадањега иекуства, да ће остати тако дуго и дуго зремена него ће се поправити и материјално подићи. Данас нам је дата прилика да се поред све наше незгоде постарамо у колико можемо за нашу будућност, јер нам је сваком неизвјесно шта нае чека дан а шта ли ноћ. Данас треба да порадимо и да се својски заузмемо па да при оснив;.њу ове добротворне наше установе порадимо што год и у нашу корисг, у старости или изнемоглости за свештеничку службу. Зар данас кад се покушавн и ради, дк ми свештеници између себе од нашега крвавом муком зарађеног и уштеђеног залогаја, склопимо таку добротворну установу, којом ћемо осигурати наше породице посље наше смрти, А а себе и туј мимоиђемо'? Зар да и туј сами себи ускратимо право на подпору у нашим старим годпнама, посље толико годишње свештеничке службе, или у случају несреће да који и млад остане за свештеничку службу неснособан ? Зар да и код те установе допустимо да се нашој браћи, који у тако стање дођу, даде просјачки штап у руке, па да они са својим пошама и дјечицом просе и да изгледају туђе милости, а да поше његових колега којима или ће бити или не бити така незгода, уживају подпуна права и подпору из онога истога Финда, у који су и они можда све до њихове несреће улагали ? Не, ја нијесам тога мишљења. Ја држим да би праведно и умјесно било да се и свештеници у сдучају велике старости и изнемоглости, или у случају несреће да оетану и у млађим годинама неспособни за свештеничку службу, ссигурају с правом на подпору у овоме Фонду кога оснпвају, па ма улоге и двоструко плаћали. За то сам, па велим да би то требало при склапању правила имати у виду, и одма у првој тачки, ђе се цијел. Фонда истиче, рећи а не оставити га да напосљедку како је данас у нацрту, да као пасторче изгледа милост и немилост из тога Фонда — То је нужно да се учини кад би ми све знали да ће се сутра свештеничко стање уредити. По народној пословици а из досадањега

искуства, које није од јуче него од толико столећа, најбоље ће бити ако се ми данас како рекох, сами за себе постарамо, па се више поуздамо у се и у своје кљусе и себе овди осигурамо, него ли у сва друга обећања и исчекивања на другог да нам помаже, јер је то све на „ Вележн магла и . Што би смо ми у неколико осигурали своју будућност у овоме Фонду, да се њиме помогнемо у нашим старим годинама и т. д. То не бн ни најмање сметало уређењу нашега стања, а ни томе да свештеник којп у тако стање дође, поред уживања подпоре из Фонда, ужива н подпору од власти или од његове општине у којој је служио. Не ће да, јер му те обадвије подпоре кад 611 их све уживао, не би дале да се поаси. Ми добро знамо да ће његова подпора, коју из тога Фонда уживао буде, бити слаба и нејака, једва толика да му најнужније препитање подмирити може, поред најбоље всч!>е свештенства да се фонд увелича, јер ће број невољника брзо расти. НужНа ће му дакле бити ипак да се по добу службе, а по праву земаљски закона пристојном подпором награди од стране позваних за то, и то треба да буде, јер се у првом сам од свог залогаја штедећи осигура, а друго му положај и служба сами по себи доносе, иремда се и то до сада врло ријетко догађало. Исто тако не може се приговорити свештенству, да, би му ш овога Фонда подпора сувишна била у вријеме изнемоглости како брат Растко вели, да свештеник у таком случају дијели приход на пола са својим помоћником, но тај обичај код нас не постоји. У цијелој нашој епархији ја држим да нема ни једног таког случаја данас, а држим да га није ни било. Код нас је свештенство служило и служи у својим парохијама све до своје смрти, па му то дозвољавало здравље и тјелесна снага, или не, на то се слабо пазило. Ни један у таквим случајевима није узимао себи помоћника нити га и сада узима. П1та више код нас је до скора времена још и то практиковано, да се у парохију таког изнемоглог свештеника, користећи се његовом слабости увлачили други свештеница, и овоме и оно што је заслужити могао отимали, једно из велике себичности, а друго из потребе народне, јер овај није могао долазити. Ја знадем још и таковијех свештеника, који су по 40 година служили у својој парохији, те су усљед обнемоглости дигнути са парохије, без да им је указана икака