Dabro-bosanski Istočnik

Св. 11

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 409

питамо: јер „питан пута не задази". Ми знамо, да је цркву народ иачииио, ади не зато да то буде дом међусобног гложења, да буде предмет наше борбе, да буде мјесто самовољног рада; но да се у раду око ње види и од пријатеља и од непријатеља, да смо достојни тога ве.ликог народног повјерења. Имати у рукама нашу цркву заиста је много — то је велика част, коју треба чувати, колико ради себе, толико и ради цркве и народа; а очуваћемо је најлакгтте ако се не будемо гложији . Имамо и данас добријех примјера до чега доведе борбе општинске и свештеничке за превласт у општинама и у црквама. — Свештеник и хоће да буде слуга народа, али не никако подлога и слијепо оруђе богаташа и кољеновића, и то толико да мора најприје узет дозволу од Њ11Х па онда и чинодјејствовати. Општине имају огроман посао савлађивати око цркве и шезиног уредног држања, да јој је добро дошао најмањи „ктитор" а камо ли није свештеник са својом снагом и својим знањем. Ово разумјети, па према томе. братски, српски и хршпћански осјећати и ратити дужност нам је свима и у општини п изван ње, а пзбацити оно из вида: „док је народа, односно општинара, биће поповски капа". Док је ово истина, треба знати, да је вазда: „Милуша уз Драгушу". Тражити без потребе превласти и тирјаниоања у општинама, надамо се да није ни потреба ни корист. Народ је оличен у свештенику, а свештеник у народу; нападати страна на страну, једна пола на другу, које се по својој задаћи не могу раздвојити, значи нападати на сам народ на његов образ и заустављати његов напредак. Сваки свјестан члан општине појмиће тежак положај народног свештеника,

па ће п у општинама и у њиховим сједницама имати призрења према свештенству на корист самога општинскога рада и наше цркве. Према свему, општински је рад, око цркве не раздвајан од свештениковог, јер је и општини задатак да црква стече што више: ктитора, прњложника и побожних слушаоца. Кад је то тако, онда прекинимо борбе за права, но прегнимо заједнички на рад. Тако ћемо заборавити личну славу, и тако ћемо радом опће користи, замијенити оне данашње борбе за превласт у цркви, у школи, н у општини. Бог ће дати, па ћемо, и у будуће у раду за славу Србинових светиња, остати пред осталим српством свијетла образа. Са помисли вазда на ово, ићи ћемо иравом стазом и од Бога и од народна одређеном. Бог ви, а душа ви, није ли боље, да нас се непријатељи боје, но да нам се раздору радују. Истина кад буде стани, пани, ми умијемо приватити сви за један штап ; али што треба вазда чиниТи, како не би заостали, није корисно по кад-кад. Ако сад одемо у српску правоелавну школу, не можемо у њој ништа урадити а да се узајамно са свештеником не споразумијемо. Могао бн ми, ко год ов^ен примјетити, као да ја желим све стиснутн у шаку свиштенства. Не! То ја не велим, нити сам у намјери рећи, а то српском православном свештенику и не треба, јер њему не личи у своме раду господарити, него само савјетујући потицати на рад. Као год што је код православног Србина црква народна, тако је исто и школа и ошнтина и свештеник и учитељ. Сваки овај чинилац само мора српеким | духом дисати, па и православним. Нико