Dela Vojislava Ilića. [Knj.] 1

42

И као круна поноћи неме Сијаше месец блед.

Ш.

(О, како мило трепере звупи Кроз нему, чудну ноћ,

Ко свети шумор бескрајних снова, Што снажи свелу моћ!

Лагано стреме, премиру, бледе,

И тајно губе след;

Час бршљан љубе — а часом опет Полазе месец блед.

И ђени Српства дрхћућом руком Брисаше врео зној,

И јоште једном обрати к небу, Очајни поглед свој:

„О, Боже правде, света и људи, Даруј ми снаге ти,

Да дигнем прошлост — у старом гробљу

Што мрачну вечност сни!“

И Бог је чуо. Кроз нему поноћ Затрепта с нова глас,

О он је гледб смућеним оком Небески, мили крас.

Кубета, куле, градови силни, Ницаху редом свуд,