Delo

вити за собом, што себи њеном смрћу искупљује слободу од своје дружине (пошто даје „Жртву за жртву! Амалију за дружину“) и што тако, верујући у онај свет, инак живи у нади„ да се може с њоме састати. Фрањо на против је идеално изведено чудовишге, као што ће их у опште бити мало; али он је морао бити тако изведен, ако је требао у то доба да има свога успеха, ако је требао да буде узор за поправку ондашњих власника. Он ласка, ако му је потребна чија помоћ (Ш), незахвалан је после примљенога доброчинства (крај Пј), тиранин је кад се докопа власти (крај II,). Он се не ужасава ни од чега, њему је оцеубијство ситница, ношто му се чини. да оцу није ни дужан икакве захвалности (монолог I 1 и крај IV 2, у којима Шилер јако подсећа на Шекспира), шта више двогубо оцеубијство (ужасавање и притвор), као и прогонство братовљево или смишљено убијетво истога (IV 2), за њега су само пут, на коме што пре може доћи до своје мете. Па и како не би све то урадио човек, који све пориче, који чак и у последњим тренуцима, мало после свога страшнога сна, који је Шилер тако вештачкн описао;., са свештеником Мозером говори онакве безбожне речи (V 1). Фрањо је саможив, и за тај идеал, за ту тежњу умире, убија се сам у тренутку гриже савести: те тако и ту побеђује свесни вечни поредак, највиша правда. Максимилијан Мор, отац ове двојице, стар је, добродушан, љубављу према деци сав испуњен човек, али у исти мах је слаботиња, која сувише лако све верује своме неваљаломе сину Фрањи и не може да прогледа задње намере истога. Као слабуњав и болешљив човек не умире ни од ужаса, који му проулрокује Фрањо (II 2) ни услед тамновања у кули (IV 5), већ услед ужаса, што је његов син Карло збиља разбојнички четовођа, ма да га то никако не би требало да ужасава, пошто га је сам проклео и одбио од себе, те томе поступку дао повода или бар основа, и ма да би га састанак са сином, кога је држао за мртвога, и који га сад спасава из куле пре требао да оснажи. Обрада овога карактера није песнику баш најбоље пошла за руком и он је са своје неодређености свакако најслабији у комаду. Амалија, једино женско лице у „Разбојницима“, најмање је могла бити обрађена по каквом стварноме угледу, пошто Шилер