Delo

д е л а 134 јој је ваљало поћп п задаће које јој је требало вршптп. Потпуио утврћивање поезпје било је знак, да је књижевност ^ахватила корена у животу народном, и тада се тек могла назвати народно.ч у правом емислу те речн. Књпжевни ироизводн, којима се почпње наша нова лптература, са свим су озбн.вне природе. Поглавнта им је сврха била задово.витп за оно време најважније иотребе, које су ее нстнцале као неодложне и по обезбеђење опстанка народнога неопходне. Ваљало .је, пре свега, очуватн од повреда веру, прогпву које се војевало свима срествпма, па се за тнм постаратн н о осталим ногодбама, иомоћу којих би се народ могао изједначнти са средином, укојује запао после предаска у АустроУгарску. Школа је бпла најпоузданије срество да се оба та задатка достнгну. и с тога је њој н њеним нотребама ноклоњено бпло највпшестарања. Ове су прилнке и одредпле у главном карактСр првих почетака књижевнога рада. И као год што је у то доба природна била поЈава књижевних радннка, какви бејаху Рајић, Доснтнје н њихови следбенпци, тако је нсто појмљпво, за што се није могла у тадашњој нам књижевностн јавптн лпрска појезија Језнк, какав се под утнцајем прилика п традиција сгворио био, могао је послужнти, да се њнме пишу књиге намењене науци, алц није могао нослужитн ц као оруђе, да се њиме стварају пропзводн намењенн срцу. II док су дела Доситпја, Рајића, (јоларића н осталих доста добро подмнривала потребе, због којих јб и ннкла наша нова литература — народне су песме, преносећн се усмено с колена колену, нз века у век, наставнле попуњаватн недостатак уметнпчких песама, за које није бпло погодаба. Првн огледи оваких несама показују чудновату смешу потреба религиозних п естетпчких, које се нису могле угушити. Епске несмеВићентија Ракића и Г. Ковачевнћа иоказују нам најбоље н обликом н садржином карактер доба у коме су постале. II ако су бпле претежне,. онет религиозне потребе нпсу могле угушптн прпродну тежњу тнх наших првих иевача, да опевају и предмете ближе народном срцу и схватању. Ове су њпховенесме билепесмепретходнаце Србнјанци,нојајевшие чувенанего лн иозната само за то, штз је песнпку њезину неизрађеност н спрбмаштина књижевнога језика сметала да рам да праву уметничку епопеју. Мало раније од Спме, јавно се у нашој књижевности п Лукијан Мушицки, којп је био по оеновној цртн свога дара неснпк лирски. Даровит п образован песник као шго је он био, да је бнло другчијих ногодаба, могао би књижевности скојега народа учиннти огромних услуга. Спутан нак традицијама, о које се, због свега нолажаја, није смео грешнти, н језиком ненодобним да позајми узвишеним му песничкпм осећајпма речн п слнке — Мушицки ј‘с, као одушев.вен родољуб, морао иевати оде„ које се н данас хвале алн не чнтају, н ако бн се у њпма, кад се савлада језнк, могло наћи врло много родо.кубљем нрожетих фнлософских мисјн, изказаннх на начин, коме је само језик сметао да буде песнички.