Delo

Овадва песнпка, којима се ни у ком случају не може одрећи дар, најбољи су сведоии. да су појава и развиће иравих песнпка условљени не еамо природнпм даром којп су роћењем на свет донелн и етупњем образовања које су у животу успели стећи, него п ранпјим развићем лнтерарнпх врста на коЈима раде н општпм стањем у коме се књижевност налази. Зар бн иначе остале без одјека песме Мушицкове, које су лроткане биле осећајима најчистијега родољубља? Зар би се иначе тако мало чнтао Сима, учијимје делпма пуно примера одушевљенога самопрегоревања у борби за слободу народну ? Морала је књижевност прво ухватити чврста корена у животу н гродном, па да може у њој цветати појезија. Пошто пак књнжевноме развићу није било правнлности нре него што се пречистпло пигање о језпку, лако је увпдети, зашто ми нпсмо имали, пре 1847 године, правпх песника лиричара, којих би се дела и данас могла са задовољством читатн, Доба борбе за права народнога језика да буде књижевнп може се сматратп, кад се има на уму стање у ком се налазнла наша лпрска поезнја, као припремно доба у које су се одомаћивали у нашој књпжевности различни облици иеснички н борили различни правци, шго допираше до нас као одјек пз литература напреднијнх од нас народа. Што се внше приблпжпваше крају нитање о језику, н у иоезцји су све то внше преоблаћивали сувременији облицн н народном осећању и појимању ближи мотиви. Године 1847 Даничић је теоријски и научно нобио што се противу народнога језнка у књнжевности нзноснло а Бранко п Његуш су пружпли у исто време иублици дела, у којима се показала на практици његова гинкост, богатство и подобност за службу, која му се дотле спорила. Појавом њпховпх дела утврдила се како треба наша књижевност н почела црпсти своје сокове из народнога живога. Од тада је тек она постала веран одјек свега што потрееа душу народну, од тада се тек за праве јој производе могло казати, што лепо велн Деможо, да се у њнма огледају погледи народнога духа и познају удари његова срца. Ако се имају на уму прилике којпма се одликовало то доба, идеје које су онда кружнле н налазиле одјека у нашем друшгву, тежње којнмп се оно одушевљавало — није тешко видети, како је велнка узајамна зависност између тога стања, у коме је духу народном дат полет у свима правцпма, и коначнога утврћнвања лнрске поезпје. V кад се не губи из вида шго је напред наглашавано, може се лако опазити из вор, из којега је нотекла лирска поезија нашега доба. Појаве којима је обележено развиће лирске иоезије у нашој књнжевностп истоветне су, као шго се по овоме впдн, са појавама шго пх мало час нстакосмо као карактеристичне за развпће лирске поезије у онште. II да није других, ова бп иетоветноет сама собом била добра сведоџба, да је лирска ноезпја. правилно се развијајућн са развићем књнжевности, освојила себп зем.внште и омеђпла област, која се у будуће и.ма постуино ширитн напоредо са све већпм умннм развићем н културним ианредовањем самога друштва.