Delo

136 Д Е Л 0 Лако је, после свега овога, увидетп, шта све ннсу смели превиђати лирски песнпцц, којн су, одмах за Бранком, почели својим производпма нлавитп нашу књижевност. Све веће напредовање, о којем се народ морао старати да би себи онстанак обезбедио, нпје могло остати без утпцаја на идеје, тежње, идеале којпма се обележава духовно му стање. Шго је внше народ напредовао, и живот му је постајао разноврснијн, шпрећи се у свпма правцима. Томе је ширењу била иоследица: смена облика у којима се живот маниФестовао и веће богатство пдеја и погледа којн су се стварали нод утицајем нових потреба, што их је ток историјскога развића собом доносио. Пошто је у књижевности веран отисак духовнога стања, у коме се народ налазн, нп поезија, као најбитнијн елеменат те књижевности, нцје могла не подлећи утицају овпх промена — и она је морала ићи нутем који јој је општи ток културнога напредовања народнога указпвао. Живећи жнвотом осталих људи песници се нису могли оглушиватн идејама, тежњама, осећањнма, којима су се одушевљавали њихови сувременици, нису могли бити неми посматрачи догађаја који су боље пм сувременике запајали узвшненим надама нлп потресали очајањем п страховањем. Одарени способностима да све то јаче осећају, живље предвиђају, речитије исказују него лп остали људи, песницн су морали у својим нроизводнма давати израза свему што је у њиово време чпнпло садржину унутрашњега живота бољих нм сувременика. Кад то неби радили, доказивали би само да нису у стању одговорпти задацима, којп су пред њима н да немају осећања за оно што надом или страхом, радошћу пли жалошћу испуњуједуше савременика им. На којн ће се начин све то одазвати у души песниковој, то је сноредна ствар — главно је да нрема свему томе нес-ник не сме остати нем. Какве су душевне особине којима се одликује песник, такве ће му бити и несме. Оне морају бити одјек онога што нотреса друштво чијим животом жнвп, али одјек који се преломно у песниковој унутрашњости те, обојен његовом индивидуалношћу, изашао у лепом облику на чистину уметничку. „Јирска је поезија. вели Берон, излив из душе, нспуњене осећањем, које би да избије напоље. На тај се начпн показује несникова пндивидуалност, која уираво н даје песми покрет н жнвот па, природноје, н боју. Има лп чврсте унутрашње свезе између песника, предмета п времена, и боја ће ова биги истишгга на, према томе и лепа. А у овој је свезн прва ногодба за праву лирику, како се она данас схвата “ Ово је истина, коју не треба испуштаги из вида, кад је реч о оцени вредности лирских песама. Она нас упућује, да се иостарамо уиознаги песннка, ако хоћемо како ваља да разумемо његове песме. Поред осталих иодатака, могу нам у овом послу добро номоћи и мотив г, који несника потстнчу на певање: но њима ми можемо сазнати, какве су го чињеннце које изазивају у души иесниковој утиске, те је, према томе,