Delo

164 Д Е Л 0 ни једаа велика мисао, која бп могла да загреје, одушеви, п осветлп стазе којима треба поћи. Давас се борпи внше не распозпају ; не може да се разликује : ко је реакцпонар, ко преставннк прогреса, ко заштнтпик народнпх права, а ко преставнпк деспотпзма п назадовања. Слабост људске умешале су се у општа питања, у државне послове, у народне задатке. Свегле несебпчпостп и пожртвовања мало је! Истакнпте какво веће пптање, створнте нзгледе на добитке, на положаје — п вп ћетебптп пренераженн бесцеремоном јагмом у којој вам лудп не лпче више на њуде, п у којој вам борцп за велпка пачела ностају мпзернп п сптннг нпскп и одвратнп. Она лакомпсленост у обпчном животу — опажа се п у јавппм пословпма. Нигде се не впдп озбпл.ан рад п прегнуће, преданост пословнма и службн. Схватање дужпостн још је слабо и неразвпјено. Велпких пдеја нема, плн бар још пстакнуте нпсу ; за круине послове, за озбпљне задатке, као да пе достаје смера, па се уплело у сптнпце ц шљам сваке врстр. Полптичар без пдеје, државннк без прпнцппа, јавнп раднпк без схватања оног стања, које својом делатношћу хоће да створн, књпжевник без оригпналних, енергпчних мисли, без садржппе а понајчешће без Форме. Ни садржпне ни облпка! Упитајте све којн су ухватилп за конце полптике: каквих се полптпчкнх начела држе; какве спстеме прпповедају, какви су њпховн фплософскп погледп, моралнп ирпнцнпи и вн ћете наћп само једну страховпту пустош ! Тако се и може само да протумаче оне протпвречпостп у које се упада, онај хаос, који влада, оне чудне појаве у којпма се реакцпонар јавља као поборннк слободе, чувар права, заштнтннк гарапција, да за мало, па опет пустл свпреп узвнк, како је слобода народна — глупост! Тако се може да објаснп и разуме она врева, она хука амбицпја п страстн, она пепзвесност, која завлађује духовнма.... II што је најчудније — омладпна се делп ио траднцпјп ! Она не видн пдеје не вндп начела; она се не одушевљава впше светлпм идеалима народног наиретка — један део њен сачпњава лајб-гарду проналих велпкана, којп кушају да у овом хаосу иоврате себп углед, прнбаве лажну славу п сјајност, којп се ребре с лакејима напред с лакејима натраг; којп цду по јаввнм шеталнштпма поноспо и уздпгнуте главе само за то, што је средина која их окружује бедна; којима са чела спја лудост, нз очнју бпје — дрскост! Мучпо опажање!.... У часовима опште клонулостп омладина је будпла и куражнла, одушевљавала и заноснла п старе главе ... Она је прикупљала паде, уједињавала тежње. Кад је пзгледало, да ће пдеали и узвишена начела да угпну у општој покварености, кад је нзгледало да ће нх страстн, себнчпо и болеспо самољубље да оштети, омаловажн и онаказп — омладпна пх је нстпцала па пдеалпу впснну, до које пе допиру таласн страстп н иоквареностн. Шта има светлог, шта пма узвпшеног код те гомиле себпчњака, која је, заслеиљена страстпма, наноспла удар за ударом осповнма напретка државног н пародног; која је реметнла мир н иарушавала основе правплног развпјања државпог?