Delo

Д Е Д 0 ' 178 влади са разних ст])ана у земљи, долазили су и спољни заплети. Помињани антагонизам између н;<ших државних интереса н тежња АустроУгарске, нзазвао је ову иоследњу, да, поводом једног невиног расппсаминпстра Финансије о наплаћивању обртне порезе нацарннарницама припретн и нолитички и економски. Ако и није дошло до озбиљнијих носледица, овај занлет свратно је био сву нажњу владину на себе, у толико ире, у колико је он, но изјавама полузваничних органа Аустро-Угарске владе, диктиран нолитичким разлозима, и у колико је тај заплет служио као стожер оних планова и смерова, који су тежили да ослабе радикалну владавнну н пад јој нрипреме. У последње време, ноказало се јасно да је карактер тог заплета, био несумњиво политички, јер према споразуму, којц је постигнут и утврђен у том спору, излазнјесно, да Аустро-Угарској, у самој ствари н није било до самога снорнога пптања, колпко до тога, да чини сметње влади и ако могне уклони је са управе земаљске, а ту тежњу, у осталом, она ни мало не крије. У низу евију овнх догађаја који су тако јаено показивали тежњу, да се радикална владавпна ослаби н обори, дошла је промена Докнћевог кабпнета, и долазак Грујићева ка пнета. По самој променп, како је она свршена/јер су само прсдседник Докић н министар спољни иослова г. Нпколић, из кабинета отпали — излазило је, дадубљих разлога за ту промену ннје ни било. Узроци, којн су ту промену изазвали нисујасни, нити су н данас познати. Остало би да се нагађају. Али улазити у то бнло би савршено излишно, пре свега по томе, што би непознавањемогло одвести погрешннм закључцима н неоправеднпм окривљавањима, а друго н по томе, што поједпности, за овај мах, и нису тако важне. Главно је то, да је та промена и изазвана и нзвршена без озбиљних разлога, и што је од значаја п важности, протпвно парламентарним обичајима. Наводп да је то учињено нз жеље, да се учини крај провнзоријуму, јер председник министарства болешћу својом смета реду, били су само лажан разлог. Кад је Народна Скупштина прнмила тај провизоријум, н кад је она нрнстала на то, — онда, други нптн је имао права ннти разлога да показује, да га тај провизоријум жуљи. У самој ствари — у колико је то био лажан навод, впди се и по томе што се уклањањем провизорпјума није нншта постизало, а то јасно показује, да су ту бнлн у нгри другн какви смерови, који су овом приликом пребрисани билп. Али, у колико јс ова иромена, по узроцима којн су је изазвалп, остала тамна и нејасна, у толико је она ноказала како код нас још на слабнм ногама иочива уставна и нарламентарна нрактика. 11о уставној теорнјц, Краљ може само у извесним случајевима да захтсва оставку кабинета. То су само они случајеви, кад Краљ посумња у сталносг повсрења народног које треба да уживају посланнци, и у том случају он отнушта владу. У овим случајевима он може владу н да задржи п да отпустп. У свнма другим случајевима Крад> отнушта владу само онда, кад она нзгуби већнну у скупштнии, пли кад јој сс изјавн неповерење