Delo

194 . Д Е Л 0 Тезеј оцртаи као осетљпв јупак: он не може подпети хладнога дочека у својој кући него пдану гњевом п у слепом беснпду верује дажном говору дојкпње а сину не да пп да дође до речп. И бујне осећаје тога јуначкога српа Распн је нзвео с таквом прнсебношћу, с каквом је цртао нежне осећеје Федрине душе. Хгшодит је обрађеп мадо слабнје, јер се пнтерес драме концентрнше у грешној маћији. Он је у Расина Јтладић, у кога куца срце које осећа љубав, и у изнођењу те дичностп Фрапцуски је трагичар много боље урадпо од грчкога. који је краљевића представио као пепрнјатеља жена и љубавп. Протпвност честитом Терамену јесте Енопа, која својом сувишном усдужношћу и попуштањем ћудима своје госиође уиропашћује п њу и себе. За то је Распн и ставио у уста Федрп ову сидну клетву, на како се такве речи ппсу радо слушаде на дворској позорници, то је песппк таквпм говором н својпм списом о невољама народннм иавукао на се немндост Луја XIV. Нешто с тога а особнто ■због спдетака ова красна драма Раслшова пронада је кад се појавнла, да би се прославпда рђава драма посве сдабога драматнчара Прадона. Адп је у брзо рад Распнов добпо своју засдужену цепу и дан-данас се свуда приказује а Прадонова трагедпја пада је тако брзо као што се и дигда и дапас се прпказује врдо ретко и то као куриозптет. Федра је скдопљена тако вешт.о како може урадити само песннк који иремишља о утиску сваке нојаве. Интересовање депо расте, а разрешај (перипетија) је врдо добро смпшљен (признање Хиподитово да воде Арпкпју). Гдедадац од почетка до краја не дишући прати ток ове трагадије, чпји је стил на сваком месту „леп, узвишен, хармоничан" па му не паде у очп ни дужина некоје сцене, која кочн папредоване радње. По цедој обрадп трагедије види се да се у песнпка удружпда сјајна машга и потпуна разборптост, те је цедо дело потиуно хармонпчно пдод великога доба, који се развно крај сјајнога двора, укомјевдадао .добар укус. Превод г Н. Ђорнћа добар је. Преводилац — песник израдио јс нревод у стпховпма — као што п ваља — и то у дванаестерцу, којн потпуно одговара орнгинадном адександрпнцу. Преводндац је богат у сликовпма (који су на некнм местпма друкче распоређени — ие као у орнгинаду) н гдегде је био сдободап те је увео сдик па два место једнога стиха — слобода која је допуштена, јер красн говор. Нревод је много добно што је преводплац на многим местпма пзбегавао ону копвепционадну учтивост. која је тако карактеристпчна ио дворску драму XVII. века. Тако је преводидац нзбацпо „викање“ нзмеђу снна и оца, учитеља н ученпка, те нп Хпполнтовп говорп у нашем преводу ннсу иретерано учтнви, и Хиполит у нашем иреводу ппје онодпкн госиодин Хииолит коликп је у оригнпалу. Алп би иревод могао бптн и бољи, да је иреводидац иревео цело де.ш онако паасљпво као поједина места. Та поведика пе-