Delo

♦ Кад у вече благи ветрић лахори, И образе твоје љуби, милује, Зоро моја, он ти шапће, говори, Како драги за драганом тугује ! К’о што цветак росу тражи, тражи зрак, И тим срећан слатко мири над собом, Тако п ја мржње ове мрзим мрак, Гинем венем, лане моје, за тобом. И кад сунце зраком мине за гором, Жењно пружам руке своје злату свом, Ноздрављам те по несташном лахору, Будп роса, буди сунце војну твом. 23-ХП-1881. Београд Војислав